Влада Црне Горе утврдила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“, који ће се пред посланицима Парламента највјероватније наћи 23. или 24. децембра, на посебној сједници.
Закон против Српске православне цркве
Док власт тврди да се тим законом држави враћа незаконито узета (црквена) имовина, која је до 1918. године наводно била државна, „и за коју не постоје докази о праву својине вјерских заједница“, у Митрополији црногорско-приморској кажу да је тај закон директно „уперен и писан против“ Српске православне цркве, те да је основна намјера законописца „отимачина црквене имовине по комунистичким и другим револуционарним методама“.
Да је по сриједи заиста покушај класичне отимачине црквене имовине, види се по томе што је замишљено да држава малтене декретом, односно само катастарским уписом прекњижи црквену имовину у државну, без претходног парничења и суда, а да ће се СПЦ и даље дозволити коришћење објеката и земљишта који су предмет уписа, али само „до одлуке државног органа надлежног за одлучивање о државини, коришћењу и располагању тим објектима и земљиштем“.
Игнорисане препоруке Венецијанске комисије
Док са једне стране у Влади тврде да је тај закон написан по свим међународним стандардима, те да има подршку и Венецијанске комисије, у Митрополији црногорско-приморској сматрају управо супротно.
Члан Правног савјета Митрополије црногорско-приморске СПЦ, др. Владимир Лепосавић за Спутњик тврди да је од јуна ове године, када је објављено Мишљење Венецијанске комисије, Влада Црне Горе тајно и у скривеном саставу радила на кориговању Предлога закона, да би јуче објавила још горе решење него љетос, односно „исти онај текст о којем грађани нису хтјели чак ни да расправљају када се први пут појавио 2015. године“.
„Лијепо је то што је Влада замијенила израз ’вјерски послови‘ са ’вјерски обреди‘, али је неозбиљно очекивати да интервенције попут те неко може сматрати усклађеношћу са међународним стандардима“, каже Лепосавић за Спутњик.
Одузимају имовину СПЦ, па је приморавају да доказује сопствено право својине
Он додаје да је само поводом тзв. имовинског питања Венецијанска комисија упутила Влади ЦГ осам изричитих препорука, које, све заједно, представљају минимум заштите права на једнакост, а од којих је Влада у Предлог закона унијела „половину једне препоруке“, те да је „обмана да овај Предлог закона гарантује Цркви редовну судску заштиту својих права“.
„Напротив, план је да се о темељном праву Цркве одлучује у унапријед обједињеном управном поступку, што значи да о власничким правима Цркве неће одлучивати судови, већ органи управе, тј. Владе. Влада, дакле, тим законом тужи Цркву и истим законом жели да јој суди. Тиме се грубо крше остали системски закони и Устав Црне Горе, јер је Црква дискриминисана, не само у односу на остале вјерске заједнице које Влада од овог закона штити посебним споразумима, већ и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори. На тај начин се СПЦ приморава да, у току или по окончању управних поступака и спорова, покрене својинске парнице пред редовним судовима и да доказује сопствено право својине — што се не тражи нити од једног другог правног субјекта у Црној Гори и свијету“, појашњава Лепосавић.
Наш саговорник ипак сматра да је правна и фактичка позиција Цркве толико неспорна да она може заштитити своја власничка права чак и у управном поступку који предвиђа овакав Предлог закона, уколико би тај поступак био законито и доследно спроведен.
„Свако ко је једном прочитао Закон о државном премјеру и катастру непокретности зна да фамозни захтјеви државе за упис наводног права својине над црквеним објектима не могу бити узети чак ни у разматрање“, тврди Лепосавић.
Правни рат државе и СПЦ изгледан
Са дуге стране, проблем је у томе што после свих ових дешавања више нико у Црној Гори не може да вјерује у доследност и законитост, упозорава наш саговорник.
„Овај Предлог закона осликава идентитетске кошмаре и ретроактивне снове Н. Н. лица која су његови аутори и цјелокупна јавност га јасно препознаје као нечасну објаву рата свештенству и вјерницима Српске православне цркве. Због тога је, нажалост, изгледан ’правни рат‘, али и други сукоби који су последње што је потребно било којем иоле озбиљном друштву“, закључује Лепосавић.