Милачићев текст преносимо у целости:
Ја вас, дјецо моја, Цетињани, данас гледам како шетате.
Гледам како варош, због које сам ноге ломио, док нисам обије ноге изгубио да стигнем до последњег крштеног домаћина, да га крстом опоменем и уразумим, да зна што му је чињети, ви моју варош данас претварате у лаж.
Тужно изгледа моје Цетиње данас.
Мислио сам, дошао је опет Махмут Паша Бушатлија, вашим гласовима је одзвањао Цетињем, да протјера Исуса Христа, васкрсла је његова глава вашим одјецима, нема мене да над њим држим мач, опет ће спаљивати Цетињски манастир. Ипак неће. Никада више!
Узнемирили сте моје молитве над вама, хтјели да их разгрнете зеленим заставама, а моје молитве су ваш живот.
Ваше сам пра-чукунђедове слогом заклињао, братском слогом, главе су клањали под мојим крстом, њима сам пријетио молитвом, молио сам се за вас, нерођене, да Црногорке рађају српске сложне синове, да подрже Бога, да им изборимо слободу, под Ловћеном, да расту заједно браћа, чувана мојим аманетом и амином предака, да су Срби и Црногорци једно.
А ударате данас, браћо, на браћу, као да нисте од истих мајки, пречистих, из једне Богородице створени и као да немате једног оца, Господа, над Цетињем.
Ви сте, данас, дјецо побјегли од Исуса Христа. Вратите му се!
Против кога се ви борите, дјецо моја, док моје тијело спава у зидинама Цетињског манастира?
Борите се против својих, браните им да дођу код мене, да се и они помоле за вас, за све нас, скупа са вама, сви заједно, да се уразумите и да схватите моје ријечи, да се ослободите од гријеха, да схватите да оно што вам је записано мојим крстом ниједна застава не може избрисати. Ви морате вјеровати!
Ви морате слиједити једног Бога, мог Христа, ту вјеру сам уткао вашима молитвом и проклетством, да ако треба у слогу на силу вјерују, да не би узнемирили Бога.
А Бог је, дјецо, страшан, ко га узнемири, он кажњава миловањем, да би сачувао Цркву, он ће ударити по вашој души. Због вас, за вас.
Дјецо моја, душа се под заставом од Бога не може сакрити, она свијетли и свјетлошћу и тамом.
Ви се не борите за слободу Цетиња, моје кости ту слободу чувају, ви се борите, данас, да Цетиње од мене ослободите. Ви се против мене борите! Против мене, који сам, зар се не сјећате, позивао на стварање „славено-сербског царства“ и проклињао оне који се оглуше о мајку Русију. Ви се борите против мог Његоша, који је, у предговору „Пустињаку цетињском“ писао: „Србин српском роду своме ово дјелце посвећује“. Ви се, дјецо, данас борите против себе самих. Ви се данас, моји Цетињани, не борите за моју Црну Гору. Ви се данас, дјецо моја, борите против моје Црне Горе. Јесте ли ме већ заборавили?
У вас сам урезао јединство, крстом сам вас нерођене крстио, ви сте искушеници ђавола који у вама одмјерава своју вољу и снагу, Богу у инат, и изборите се са њим, дјецо, због вас и српске, исте браће, вратите се мојој Цркви, да вам да разума за слободу.
У моје име, потребан вам је опрост у порти Цетињског манастира.
Души без разума не треба слобода, души без разума потребна је Црква, да не би баш она, да би сачувала оно што вјековима чува, ударила по њој.
Преклињем вас браћо, и опомињем на слогу, мојом посланицом Катуњанима, из 1805. године: „Сваког Црногорца молим и заклињем, нека сваки стоји са миром и нека трпи како и ја трпим, зашто знам да ће наше трпљење боље за нас бити него ли икаква наша освета“.
Будите једно под мојим манастирским крстом, у мом Цетињу, због којег смо од ватре у ватру бјежали и најпоносније стали пред Бога, чију слободу смо добили за вијек вјекова, од нас и Бога изборену, а од Бога чувану, и нека вас Цетињски манастир заузда против сваког искушења, јер мој ћивот ваша је једина слобода.
Молићу се Богу за вас, молитвом из срца, без ријечи, против ваших данашњих ријечи без срца.
Занавијек ваш, Петар I Петровић Његош Цетињски.
