Ово је, између осталог, написао протојереј-ставрофор Гојко Перовић у ауторском тексту у црногорском листу „Вијести“. Такође је навео:
Уважена и много критикована господо из власти,
Ево, ставите ван снаге актуелни Закон о слободи вероисповести (има више достојанствених, легалних и цивилизованих начина да то урадите) и сутрадан неће бити ниједног православног попа ни верника на молитвеним и протестним литијама! Толико о томе да се наша сабрања организују неким другим поводом, и да је тема закона само употребљена за постизање другачијих политичких, па чак и антидржавних циљева. Довољно јасно?
Нажалост, ми смо вашим лошим политичким одлукама буквално утерани у протест који се тиче политичке теме. Теме закона изгласаног у Скупштини, закона који ће само у тој истој Скупштини бити промењен. Зато нас немојте опомињати што се „бавимо политиком“ и то „заоденути у црквено рухо“ — јер то није пуна истина. Наиме, нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили „обнављање цркве“, па сте у сврху остварења тог анахроног и антиуставног циља донели и такав закон. Закон који нам, овакав какав је, не треба. Мора доћи бољи.
А пошто нисмо таксисти, да аутомобилима блокирамо саобраћај и сиренама правимо буку; нити смо пекари да обуставимо доставу хлеба и кифли; нити смо политичка партија да држимо митинге — ми, као хришћани, излазимо у шетње, које су истовремено и молитвене и протестне. Оне јесу социолошки новитет таман онолико колико и инсистирање грађанске и секуларне партије да формира „државну цркву“. Нисмо деца па да се прегањамо ко је први почео. Зна се.
Ако вама све ово звучи као „уцењивање државе“, ви онда заборављате да грађани чине ту државу и да јој дају суверенитет. Предности политичара на власти у односу на нас остале јесу, могуће, већа новчана примања и бројне институционалне привилегије (које следују њиховим већим обавезама), али никако њихова већа права да се поистовете са Црном Гором у односу на било кога од нас. Такво право — немате. Дакле, ако ми вама стављамо до знања да нам неки закон не одговара — то схватите као позив на заједнички рад (мобу) да поправимо кров који на заједничкој кући прокишњава — а не позив на рушење куће. Сликовито?
Закон треба ставити ван снаге, не зато што нам никакав закон не треба — (напротив!), него зато што је текст управо изгласаног закона антиуставан и дискриминациони. Таквим га виде грађани Црне Горе који су ових дана на протестима, и чији број — 150.000 — чини четвртину од 600.000. Може се претпоставити да ови мирни, а упорни шетачи имају код куће и у својој околини велики број истомишљеника који јесу део црногорске грађанске математике, али су (или старошћу или детињим узрастом) спречени да им се придруже. Дакле, број тих грађана је раван четвртини или чак већи од ње, а број пунолетних бирача који одлучују о профилацији наше скупштине или владе чини те разломке и већима.
Уклањањем таквог законског текста из политичког живота Црне Горе стичу се сви услови да добијемо добар, општеприхваћен пропис — који се може донети за кратко време, и уз садејство свих заинтересованих страна, а опет уз руководећу ноту наше црногорске владе и скупштинске већине. Довољно домољубиво?
Никоме не треба „православна џамахирија“ (како рече један посланик ваше владајуће коалиције критикујући наше протесте) нити хоћемо повлашћен положај СПЦ у овој држави. Ми, православни хришћани, тражимо само онакав законски текст који Цркву не би лишавао потпуне законске процедуре (загарантоване овдашњом легислативом сваком грађанину и правном лицу у ЦГ — пре 28. децембра 2019) у доказивању власништва и валидности уписа — а баш то сада није случај, и баш се сада само о томе ради!
Гле чуда — православној монархији (примереније звучи од џамахирије кад је реч о поменутој вероисповести, а има и историјски веће утемељење) одвело би нас управо враћање у стање пре 1918, али ваши све бројнији „социолози религије“ немају петљу да ствар изведу до краја, па нам из дубине историјског мора извлаче тек само спољну љуштуру једног административног имена Цркве (чо’че — „аутокефалност“) и хоће да је угурају у модерни мултиконфесионални и секуларни простор грађанске државе! Давно је, пре више од 20 година, митрополит Амфилохије рекао: „Ако хоћете аутокефалност пре 1918, вратите православље за државну веру, Савиндан за школску славу и дајте краља да га миропомажем и крунишем!“ Некако не иде, је л’ да?!
„Православну џамахирију“ — ипак је ово примерен израз за мисли које следе — призива управо председник наше и ваше државе када крши Устав Црне Горе и на конгресима ваше партије и у Скупштини наше Црне Горе најављује своју личну и партијску посвећеност у обнављању „аутокефалне црногорске цркве“?! Иако му упориште за такву делатност не дају ни црквени канони, ни највеће адресе данашњег православља, па ни секуларна природа државе чији је председник — он је упоран и не одустаје. Под изговором да жели целовитост „православног бића ЦГ“, он га управо овим збуњује и дели, јер одавно је речено из паметнијих и благословенијих уста од људских: „Цару царево, а Богу Божје!“ Отвореним кршењем Устава — председник удара на темеље државе! А пред Уставом би требао да се ЗаУстави.
Нас који ових дана легитимно и мирно дижемо глас против овог закона (а никако против сопствене државе!) ужурбано и готово панично позивате да што пре предамо иницијативу Уставном суду, како бисмо тиме доказали сопствени легализам и оданост процедури. И ми ћемо ту жалбу предати, са вером у Бога и Божју правду, не призивајући унапред земаљску неправду. Само — та иницијатива је могућност коју као грађани имамо на располагању и ми немамо никакву формално-правну обавезу да то учинимо.
Али, мене брине нешто друго. Шта је са вашом обавезом да поштујете одвојеност три гране власти (уџбенички темељ нововековне демократије)? Влада (извршна власт) је предложила накарадни закон без поштовања европских препорука да се закон припрема „инклузивно, институционално и транспарентно“; Скупштина (законодавна власт) га је усвојила у оно доба ноћи кад су Господа ухапсили и одвели на суђење (није ни овде прошло без хапшења!) — и сад су пред нашим Уставним судом (судска власт) већ стигле иницијативе за оцену уставности, а сами Уставни суд има могућност (у овој ситуацији можда баш има и обавезу) да покрене процедуру испитивања и без, па ако хоћете и пре, покренутих и најављених иницијатива.
И шта ради, за то време, наш председник? Чека да се суд изјасни, па сам непристрасно и уздржано ћути? Труди се да буде председник свих грађана, па из пијетета према барем четвртини поменутих не жури да се изјасни док судови не кажу своје? Маниром искусног државника ставља нагласак на ауторитет судске власти, која ће својим аутономним и компетентним ставом истовремено показати и снагу државе?
Не! Ма какви! Он, председник државе, који нити је предлагао закон, нити је гласао за њега — још једном атакује на државни поредак и пре судске речи тврди, гарантује, обећава, ма прети — како закон неће бити суспендован! Овај пут није (као у случају отвореног бављења црквеним устројством) формално прекршио Устав, али јесте демонстрирао, онако баш брутално, сопствено антицрногорство. Са те адресе предухитрити реч суда, а на тему која је у најмању руку правно дискутабилна и политички компликована, то нам казује да уважени господин, бар до данас, не види Црну Гору изван сопствене сенке. То јесте легитимна политичка опција, само је треба назвати правим именом, а то име сигурно није — демократија. Знам бројне комшије, рођаке и кумове, који ће му на томе аплаудирати и говорити: „Ма, види само како му баста“, али ја, на велику жалост, управо у томе видим удар на једну велику светињу. На моју Црну Гору, чије сам, макар и недостојно, шестохиљадито крвно зрнце.
И сад, Црква треба да преда иницијативу државном суду који ради под таквом (ре)пресијом? И сад — уважена господа чланови Уставног суда, треба у таквој атмосфери да доносе независне (читај — ни од кога зависне) и стручне одлуке? Верује ли ико да је то могуће?
(Знам, биће међу вама и оних који ће да кажу како и ми својим протестима вршимо притисак на суд. Али, господо драга, ми смо тек грађани који шетају и носе свеће, и наш једини грех је бројност. Ми немамо власт и моћ. Ми немамо обавезу да ћутимо. Ми, напротив, имамо обавезу да кажемо. А он — уважени г. председник — има обавезу да ћути пре изјашњења судија. Али ето, он говори и пре патријарха о Цркви, па што не би и пре судија о закону!)
Врло уважени и много критиковани г. председниче,
Нећемо се шалити са нашом државом. Шетамо слободно, са молитвом у души и са Црном Гором у срцима. И — не читајте режимске медије. Моју изјаву РТС-у су буквално поцепали на пола. Рекао сам: „Нисмо вични протестима и јесте их тешко организовати, али уз Божју помоћ и снагу и прибраност народа — све је могуће“.
