Видно расположени и нестрпљиви да што пре стигну кућама, испричали су да ниједног тренутка нису били уплашени, а да је карантин био монотон.
Они су у Београд допутовали редовним летом из Француске након двонедељног карантина у Екс-он-Провансу, у близини Марсеја, а један од њих, Александар Калаба, по доласку на аеродром рекао је новинарима да се осећа феноменално и да му је драго што је коначно стигао у Србију.
Видно расположени и нестрпљиви да што пре стигну кућама, испричали су да ниједног тренутка нису били уплашени, а да је карантин био монотон.
Стефан Војнић, који је пола године на студијама у Вухану, рекао је да је у тренутку када је град и званично затворен за све због епидемије коронавируса, већ знао да је затворен за владине службенике и здравствене раднике тако да је претпостављао да ће се то десити. Страх није осећао, али није очекивао да ће епидемија овако дуго трајати, без назнака за смиривање.
„Чудна ситуација је била. Нисам ни пар дана пре тога излазио, није ми било пријатно да се крећем у маси људи“, прича Стефан који је Вухан, када је први пут након затварања изашао напоље, видео тотално другим очима. Тада је у ствари видео сам град, јер до тада је на улицама увек била гужва.
„Улице су биле празне, можда једна кола прођу и то ми је било занимљиво, чак сам и снимио пар клипова“, присећа се он.
Евакуација је била извесна, прича Стефан који је то закључио јер је већ чуо да се евакуишу Британци, Американци и да постоји француски авион, на основу чега је претпосатвио да ће бити евакуације за грађане из свих европских држава.
Није му се журило да изађе из Вухана, а ишчекивање је по први пут осетио када је евакуација била извесна, али се није знао тачан дан када ће бити и обављена, па није био сигуран да ли и колико треба намирница да набави.
Без обзира што им је у карантину у Француској, надомак Марсеља, било ограничено кретање, Стефан је казао да је позитивно изненађен, а најјачи утисак који носи из карантина јесу звезде на небу које су после дуже времена успели да виде, с обзиром да је Вухан веома загађен.
„Нас четворица нисмо осећали страх да ће тестови показати да смо заражени. Били смо и најслободнији у карантину што се тога тиче за разлику од неких који су били у страху и нису излазили из соба. Кинези су се жалили на нас и на то што не носимо маске све време“, испричао је Стефан.
У Кину се, уколико овај семестар буде могао да заврши онлајн, неће враћати пре септембра, али ако то не буде случај, повратак га очекује у априлу.
„Али, у случају да до априла буде само растао број заражених, размислићу добро да ли ћу се враћати“, навео је Стефан.
Александар Калаба, професор физичког и фудбалски тренер, последње две године живи и ради у Кини. Причајући о проглашењу епидемије каже да је по затварању града, с обзиром да су улице биле пусте, страх од тога да ће се заразити, био мањи него док је седео у соби и читао новине.
„Већи страх се осети када се седи у соби и читају апокалиптични наслови, да људи падају на улицама, што ја нисам видео“, испричао је Александар и додао да су и кола хитне помоћи била ретка, односно да су се могла чути и видети да прођу на два сата, што је уоббичајено за тако велике градове.
Амбасада је два дана након затварања града дала проглас да ће бити евакуације, прича Александар и присећа се да им је било јасно да ствари неће ићи брзо, с обзиром да су Кинези „велики формалисти“. Док је чекао на евакуацију није се плашио, нити му се журило јер, како је навео, свестан је био чињенице какви су Кинези, као и тога где је и каква је ситуација и није желео себи да даје лажну наду.
„Добили смо и информацију да су и Руси хтели да помогну и да смо могли и са њима отићи, али хвала Богу нисмо, јер су их одвели у Сибир на минус 30“, прича кроз смех Александар.
У карантину су имали све што је им било потребно, прича Александар, који има мале примедбе на храну, јер је била једнолична.
„Нисмо били уплашени, првих пар дана смо се понашали и мало слободније, што другима у карантину није одговарало, па су се жалили на нас и морали смо да се притајимо. Када стижеш из Србије, где си прошао све и свашта, неки вирус и маска која би требало да реши све проблеме, делује мало банално“, прича Александар.
Како је навео, у Француској су им два пута радили тестове, за које су им лекари рекли да су најтачнији и најбољи, чак бољи и од тестирања крви, јер се узима брис из грла, синуса, а коронависрус је респираторна болест, а не крвна.
Надали су се, након што је прво тестирање показало да су сви негативни, да ће их пустити неколико дана пре из карантина, али то се није догодило, што је, како и сам сада сматра, боље, јер сигурни су да су здрави и да нису угрожени, као и да не могу никога другог да угрозе.
