– Наш град је основан 1728. године, основао га је гроф Сава Владиславић Рагузински и наши грађани добро знају ту историју. Пре годину и по дана, обележавајући 290. годишњицу града, на централном тргу смо поставили споменик Рагузинском у природној величини. Сада је то место које често посећују и грађани и туристи. Заиста смо увек срећни када српски гости дођу у наш град. Примера ради, када смо обележавали 280. годишњицу, допутовала је први пут у историји нашег града велика делегација коју је представљао потомак Рагузинског – Бранко Вукомановић. Тада је нашој цркви поклоњена и икона са ликом Светог Саве и могу рећи да, када се то догађало на централном тргу, који је био препун људи, сви су плакали. То је био веома емотиван тренутак, људи су плакали због тога што су у Кјахту стигле практично мошти Светог Саве. Тај однос људи према српском народу се очувао у нашим душама и увек смо срећни кад они дођу.
Град Светог Саве и Свете тројице
Град се, ипак, раније није звао Кјахта. Поред тога, тамо је била и црква коју је Владиславић сазидао. Реците нам зашто се назив променио?
– Да, заиста је тако. Он је, успостављајући границу са Кином (данас се ту налази Монголија), основао утврђење које је назвао Тројицкосавск, и то на Духове, на празник Свете Тројице, и у част Светог Саве. А потом је основано и трговачко насеље Кјахта, које је било познато по томе што је представљало велики центар на трговачком путу чаја, малетене престоница чаја. У совјетско време, међутим, власт је у борби против религије, тзв „опијума за народ” променила име града дајући му назив Кјахта.
Познато је да је Кјахта била један од најбогатијих градова некадашње велике Руске империје. У том граду је живело 20 невероватно богатих људи који су своје богатство улагали у развој града, културу, градили цркве, о чему данас сведочи и веома богати музеј. Како је Кјахта изгубила тај статус?
– Да, заиста је чињеница да је град блистао у време када је трговина чајем била у јеку. Међутим, након изградње Суецког канала, ти трговачки путеви су напуштени и чај су почели да превозе бродовима. Данас тежимо да поново подигнемо значај града путем савремене логистике. Тај трговачки пут чаја је добра логистичка рута која је формирана јако давно и то је и данас тако... Та рута је сада најкраћи пут за превоз кварљиве робе из јужних лука Кине, кроз територију Монголије до Европе.
Стара црква, која је током комунистичког периода веома оштећена, захваљујући пре свега свештенику оцу Олегу који годинама покушава да је обнови, и наравно, разумевању власти, ускоро ће поново заблистати пуним сјајем?
– Да, захваљујући Министарству културе Руске Федерације и Руске православне цркве, током последње две године издвајају се средства за обнову храма, већ су завршена два дела цркве, а завршена је и обнова централног дела. Нажалост, изгубљене су фреске старе цркве у неколико крупних пожара који су захватили храм, али настављамо са радом.
Дошли сте да сву ту лепоту и историју прикажемо грађанима Србије. Међутим, нас дели 7.000 километара. Шта можемо да урадимо да будемо ближи?
– Да, туристичке руте постоје, и ми покушавамо да се представимо и покажемо да нисмо толико далеко. Знам да је, нажалост, пут у Кјахту веома скуп, цена карата је поприлично висока... Међутим, желимо да преко медија испричамо историју нашег града, желимо исто тако и нашим грађанима да испричамо историју о Сремским Карловцима и о Београду, као и о целокупном српском народу како би наша деца знала како живе њихови вршњаци у Србији, али и да српска деца знају како ми живимо...
Најлепша руска република
– Посетили смо Сремске Карловце, будући да се у том граду налази први споменик Сави Владиславићу Рогузинском. То је феноменално, ми смо се баш јуче са тим упознали и ја сам одушевљен архитектуром тог града и тиме како се људи односе према очувању наслеђа. Наравно, ми смо спремни да сарађујемо и са другим градовима.
Шта желите да покажете нашим грађанима? Реч је ипак о целој једној култури о којој ми мало шта знамо...
– Бурјатија је мултинационална република. Она је симбиоза и мешавина различитих култура, почевши од старовераца, преко бурјатске и руске културе. Све то живи у заједници, најнормалније, а свака култура успела је да се очува у потпуности. Наш бисер је језеро Бајкал, са нетакнутом природом. Ако говоримо о иркутском делу језера, тамо је све већ изграђено, али на нашој територији, која чини две трећине обале Бајкала, природа је сасвим нетакнута.
Осим Бајкала, за који сви знају, шта је још могуће видети у Бурјатији?
– Много тога, ево на пример староверци, како они живе, како се хране. Код нас је у развоју етно-туризам, сеоски туризам. Министарство помаже развоју села, развија се татарска култура, људи се окупљају и туристима показују како то све изгледа, како се хране, приказују како изгледа татарска свадба... организују разне догађаје. Бурјатија је велика симбиоза не само култура, већ и природе. Имамо Бајкал, имамо тајгу, то су шуме, имамо степе, планине, много што-шта можемо да покажемо. Сваки крај је јединствен на свој начин. Имамо пуно различитих језера, али и језеро Киран, које се налази у Кјахтинском региону. То блато које се тамо налази има лековито својство. Помаже у много чему, веома је добро за кожу, а чак и лечи бесплодност. Раније је ту био у совјетско време добар санаторијум, а сада се припремају документа и планови за развој тог краја. Поред тога, у Бурјатији има јако пуно извора са лековитим водама, тако да свако може да изабере оно што му је потребно.
