Хероји и жртве преко ноћи заборављени: Лупајте шерпе и палите бакље – нек нам живи мржња!

Савесност, дисциплина, солидарност, стрпљење које је показала огромна већина грађана, од 15. марта када је уведен поцијски час, згазила је у само неколико дана разуларена, политички острашћена, агресивна мањина.

Заборављени хероји и жртве

Заборављени су и бачени у засенак вредни лекари и медицинске сестре који су недељама дежурали поред најтежих болесника, патили и жртвовали се, разбољевали се и умирали.

Нису више битни стари и немоћни који су се без ваздуха и без последњег поздрава својих најдражих гасили на респираторима, у клинчким креветима или геронтолошким центрима.

Не размишља се више о унуцима који више никад неће видети своје баке и деке, нико не прича о људима који су пре времена збрисани само зато што су негде покупили смртоносне капљице са невидљивим непријатељем.

Нико више не прича о јунаку, легенди, симболу ових драматичних дана, доктору Миодрагу Лазићу из Ниша, који је пред пензијом храбро помагао болеснима, дежурао, спасавао туђе животе и изгубио свој. 

Кога више брига за све оне болесне и уплашене које недељама нису видели светлост дана, нису се куцнули ускршњим јајетом са децом и унуцима, који су дрхтали без терапије и пријатељске речи, без дозволе да оду на клупицу у парку или на литургију.

Кога више занимају сви ти безимени људи који су морали да дежурају и ризикују животе данима, за полицајце, војнике, ноћне чуваре, волонтере, хуманитарце, касирке.

Победили мржња, бука и бес

Није више битна струка, на ред је дошла – бука. Бука и бес. И брука.

Један политички табор прво је организовао лупање у шерпе са тераса и прозора против власти. И онда је то лупање потпуно надјачало аплаузе за пожртвоване лекаре и медицинске сестре.

Потом је стигао жесток одговор. Присталице власти узвратиле су бакљама, звучницима, организованим перформансима по балконима широм земље.

Покуљао је гнев, политичари и њихове присталице прекинули су ванредно стање и пре него што је оно званично укинуто. Нарушили су сви полицијски час, изашли на улице, скинули маске и пљунули у лице већини грађана који и данас поштују све прописане одлуке, мере и препоруке.

Мржња која је покуљала потпуно је анулирала вишенедељну борбу целе нације против пошасти која је уздрмала читав свет.

На крају, у последњим данима, али док се још грађани разбољевају и умиру, неки Срби су, по историјској традицији, започели обрачун између себе.

Они који и даље седе код куће, уместо утешних речи лекара, могу преко медија да гледају директан пренос ужасне, некусне, ниске и примитивне политичке борбе.

И кад се, надамо се ускоро, дефинитивно победи корона и повуче зараза, овде ће остати каљуга, политичка болештина која узнемирава народ и трује нацију.

А против такве болести не вреди ни изолација нити помажу маске и прање руку. Та болест је код овог народа, по свему судећи, неизлечива.