Кампања коју је покренула Туристичка заједница града Бихаћа, у сарадњи са Инисом Бихићем, на Фејсбук страници ове организације представљеним као једним „од првих уметника бихаћке електронске сцене“, могла је да буде оцењена као изузетно модерна, иновативна и креативна, да се један њен део не одвија и на стратишту Гаравице, трећем највећем стратишту Срба у Другом светском рату.
Концерт урбане музике на стратишту Гаравице
Идеја Туристичке заједнице Бихаћа је да прикаже „туристичке потенцијале и историјску баштину нашег града кроз призму електробитова, те их представити као атрактивне локације у граду које савршено комплементирају природним богатствима Бихаћа“. Манифестација је, за сада, под притиском јавности одложена, али не и отказана.
„Замишљени концепт је управо онај који приличи овој врсти музике, искористити амбијентално савршенство природе попут заласка сунца и укомпонирати са хисторијским грађевинама и споменицима и на тај начин допријети до урбане публике која је у константној потрази за музичким сетовима који се снимају у таквим несвакидашњем амбијентима“, стоји у објави на Фејсбук страници организације.
Оштра реакција Срба
Пуштање електронске музике на Гаравицама покренуло је оштру реакцију малобројне српске заједнице у Бихаћу, граду у коме су Срби пре Другог светског рата чинили већину (било их је између 16.000 и 17.000, а данас их је тек неколико стотина).
„Да ли су православни Срби у Бихаћу равноправни грађани овог града или ове државе? Овим чином се вријеђа мир и достојанство жртава на Гаравицама, као и њихових потомака. Гаравице су гробље, а не било какав парк. По овој логици концерти или сличне културне манифестације се могу изводити на било којем гробљу“, стоји на Фејсбук страници православне бихаћке парохије.
Гаравице јесу гробље, али не обично гробље. Оне су стратиште око 12.000 Срба и Јевреја бихаћког краја, много деце убијене у усташким покољима у лето 1941. године.
Трећа највећа костурница у НДХ
Док се о усташким покољима у Херцеговини зна доста, о покољима у бихаћком крају зна се мало. Бихаћ је, током постојања Титове Југославије, углавном био познат по томе што је био једна од партизанских престоница, у којој је одржано Прво заседање АВНОЈ-а. Међутим, овај град је, захваљујући Љубомиру Кватернику, никада осуђеном усташком злочинцу (умро је у Минхену 1980. године), постао, после Јасеновца и Јадовна, треће највеће стратиште Срба у НДХ.
Када је Кватерник, рођени брат другог човека НДХ Славка Кватерника, постао жупан у Бихаћу, прво је, у јуну 1941. године, забранио Србима и Јеврејима улазак у град, а покољи су почели у јулу. Срби и Јевреји затварани су у казамат Кула, а одатле их, под изговором да их воде на принудни рад у Немачку, пребацују на стратишта на Гаравицама, Карађорђевом селу и Церавицама.
„Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године, када је из Притоке (село у околини Бихаћа) одведено првих дванаест сељана. Другу ноћ отјерали су још сто шездесет Приточана. Међу њима највише дјеце. Одвели су их и највјероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић. (...) Усташе су тражиле да онима које су отјерали родбина пошаље храну, иако су ти исти већ били поубијани“, причала је у сведочанству о покољима у Бихаћу и околини очевидац Милка Пепић-Ковачевић.
Мање живих од жртава
Из села Притоке убијено и тридесет и седам малишана, ученика тамошње основне школе.
Комисија коју су 1942. године формирали партизани утврдила је да је на Гаравицама и другим стратиштима у околини Бихаћа убијено између 12.000 и 15.000 Срба и Јевреја.
Исте године партизани заробљавају једног усташу код кога су нашли наређење за клање Срба у коме се наводи да је до тада на подручју Бихаћа убијен управо онај број Срба који је утврдила партизанска комисија. Када је 1949. године на Гаравицама подигнут први споменик, град Бихаћ имао је мање становника него што је било убијених.
Гаравице у послератној југословенској партизанској митологији нису помињане као једно од великих стратишта. Данашње спомен-обележје, дело архитекте Богдана Богдановића, отворено је тек 1986. године. И тада је високи партијски функционер Хакија Поздерац мењао новинарске извештаје у којима је писало да на Гаравицама лежи 12.000 убијених Срба у „12.000 родољуба“.
Догађај ипак одложен - мења се време, али не и место
Ипак, под притиском јавности, организатори догађаја на Гаравици морали су да одустану од онога што су намеравали да ураде, позивајући се наводни говор мржње који су својом намером изазвали, као и на то да нису имали намеру да икога увреде, већ да стратишту на овај начин дају на значају, „по узору на многе такве пројекте диљем свијета“, не одустајући од намере да догађај организују на Гаравици.
„Обавјештавамо вас да ћемо видео представити у неком другом времену када ћемо моћи славити живот и оних који нису више са нама путем музике и љубави. Још једном изражавамо жаљење, ако смо нашим пројектом некога повриједили и увјеравамо вас да Бихаћ остаје град отворен за све његове госте„, стоји у саопштењу организатора.
