Лист, међутим, сматра да ће заоштравање конкуренције међу великим државама позитивно утицати на интеграције унутар Европске уније.
За описивање светског распореда снага у најближој будућности у Вашингтону поново користе термин „конкуренција великих држава“, наводи „Зидојче цајтунг“. Та концепција није нова. Она у суштини констатује крај такозваног „америчког столећа“.
Од завршетка Првог светског рата до двехиљадитих година САД су биле доминантна сила у свету, оцењује немачки лист. САД су, како наводи аутор текста, преживеле пропасти европских монархија, уз помоћ своје економске и војне моћи сломиле су нацистичку Немачку и милитаризовани Јапан, а затим су одржале предност у Хладном рату против социјалистичког табора, предвођеног Совјетским Савезом.
Крајем 20. века се чинило да чак ни нова Русија и Кина која је тада била у развоју неће бити против хегемоније Вашингтона.
Сада се ситуација променила, констатује аутор текста. Доналд Трамп је довео до тога да САД одустану од своје позиције светског лидера. Вашингтон иступа из савеза и споразума, а Уједињене нације не схвата озбиљно. Према мишљењу аутора, у случају да Трамп буде поново изабран за председника САД, биће могуће говорити о крају појма „глобални Запад“.
„Зидојче цајтунг“ наводи да се либерална демократија западног типа ионако није проширила по целом свету. Лист као пример наводи Русију, у којој је, након измена у Уставу, председник Владимир Путин добио могућност да се кандидује за још два председничка мандата. Као други пример наводи „ауторитарно-националистичку“ Кину.
Пекинг се, како објашњава аутор, узда у ширење свог економског утицаја. Кинеско тржиште је постало највеће светско тржиште, што подстиче већину држава да води мирољубиву политику према Кини. Та земља је већ постала лидер у свом региону, али њени циљеви су, према оцени „Зидојче цајтунга“, глобални: она намерава да постане супердржава.
Лист наводи да ће наредне године бити обележене конкуренцијом великих држава: САД, Русије и Кине. Када је реч о Европи, она неће играти значајну улогу у том распореду снага. Европа би имала некакве шансе у конкуренцији великих држава када би у ЕУ било више јединства, ког је, међутим, у последње време све мање.
То је повезано и с „брегзитом“, односно одласком Велике Британије, која је с политичког становишта важан играч. Томе су, такође, допринели и појединачни табори унутар ЕУ, који су настали као последица ширења савеза током деведесетих година.
Заоштравања у односима великих држава, у Европској унији могло би, међутим, да појача потребу за унутрашњим јединством. У светлу глобалне конкуренције САД, Кине и Русије, биће неопходно да се ЕУ ресетује и прерасте у одбрамбени савез, закључује аутор текста.
