Смртоносно богатство
„Када су померили гранитну плочу, видели су потпуни мрак, њега је само прекинуо мали зрак сунца који се пробијао из отвора на вратима. Погледао сам у црно складиште и видео невероватан призор: звезде су сијале на небу у ноћи без месечеве светлости. Брилијанти и друге драгоцености су штрчале, одражавајући слабу светлост која је долазила од отворених врата. Већи део ризнице се налазио у дрвеним сандуцима, али временом се дрво претворило у трулеж. Драгоцено камење и злато је лежало на прашњавом поду у гомилама. Ништа слично нисам видео у животу“. Такав опис се може очекивати у авантуристичком роману, а не у извештају комисије, коју је Врховни суд послао на задатак како би прегледали ризнице пронађене у храму Падманабхасвами.
Историја храма
Храм је подигнут у XVI веку. Он је старији чак и од кнежевине Траванкор основане 1729. године, која је касније ушла у састав савезне државе Индије - Керала. Вековима се у том храму скупљало богатство, које су верници доносили као дар. Оснивањем Траванкора богатство се повећало: владари су у кнежевини водили успешне ратове са суседима и чак су успели да одоле Британцима из Источно Индијске компаније. По древном обичају раџе су приликом доласка на престо даривале светилишту онолико злата, колико су били тешки.
Ништа се није променило ни када су Енглези покорили кнежевину. Раџе су номинално остајале на челу кнежевине и уживале поверење британске круне. Траванкор се налазио на раскрсници трговачких путева, зато су локални кнежеви настављали да се богате и да деле приходе са храмом. И прилив ходочасника ка светилишту се није смањивао.
Без обзира на то, што се легенда о богатству храма прочула далеко од Керале, било је мало оних који су покушали да га пљачкају. Према легенди, како би се заштитила ризница храма унето је неколико стотина отровних кобри.
Ко краде од Богова?
Индија је 1947. године добила независност од Британске империје. Пред многим индијским кнежевинама је био избор: присајединити се муслиманском Пакистану или хиндуистичкој Индији. Раџе Траванкора су биле оне које су желеле независност. После дугих преговора су решили да напусте власт и да уђу у састав Индије. За узврат добили су многе привилегије, међу којима и титуле чувара храма Падманабхасвами.
Реч је о томе да, у складу са индијским законом, божанства којима је посвећен храм могу поседовати имовину и ризницу. Старатељ храма на земљи располаже ризницом. Управо су раџе Траванкора постали старатељи храма.
Временом по кнежевини су настале приче да раџе краду и распродају богатсво храма. Можда би сплетке и остале само сплетке да није било правника Ананда Падманабхана. Васпитан у религиозној индуској породици, слушао је легенде о ризницама храма и како их раџе пљачкају из године у годину. Он је чак 2007. године тужио вођу рода траванкорских раџа, Мартханду Варму, који је тада имао 86 година. Ананд је изјавио да раџе не могу бити добри чувари храма, јер не воде евиденције о даровима и не чувају их. Варма није доживео окончање процеса, помагао је храму и измиривао неке његове дугове. Главни ревизор у Индији је направио истрагу, многе ризнице су заиста биле покрадене. У светилиште су послали 200 полицајаца, који су чували храм 24 часа. У храму су постављене видеокамере како би се појачала безбедност.
Према неким проценама у храму има око 3 тоне злата, док је у целој Индији процењено да има 550 тона злата.
У последње време власти Индије се све више и више интересују за ову тему. У држави где скоро 85 посто становништва живи на рубу сиромаштва, такво богатство би могло да оживи економију и поправи положај грађана. Влада Неренде Модија је направила програм којим би злато у храмовима привукли у економију земље. Храмовима је предложено да своје вредности чувају у банкама. Наравно, тај предлог је изазвао гнев код конзервативних верника, који верују да злато припада боговима.
Тренутна победа
Индијски суд је на тему ризнице Падманабхасвами поставио бивше раџе као чуваре храма. Бивша кнежевска породица, која је сачувала неке везе у држави, слави победу. Садашњи представник породице Свати Тирунал Рама Варма обећао је, да ће се ускоро формирати специјалан комитет за очување ризнице, јер богатство припада само боговима.
Питање је да ли је овде крај приче, с обзиром да има много оних који су незадовољни решењем суда.
