00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
21:30
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
И прадеда Виктора Троицког задужио Србију
06:55
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Александар Први Карађорђевић“
16:00
30 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Реалност је да се Партизан и Звезда боре за место у плеј-ину
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Розанов“
17:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Решена мистерија која се вековима надвијала над Стоунхенџом /видео/

CC0 / pixabay / Стоунхенџ
Стоунхенџ - Sputnik Србија
Пратите нас
Одговоре на нека од многих питања на која Стоунхенџ вековима не одговара, дали су резултати новог истраживања британских археолога. Наиме, утврђено је да веће стене од којих је споменик направљен имају исти хемијски састав, а тиме и порекло — из области Вест вудс, удаљене 25 километара од Стоунхенџа.

Стоунхенџ збуњује археологе вековима. Мистериозни споменик подигнут у два маха, пре 5.000 и пре 4.500 година, у равници код Солсберија, чине два полукруга направљена од две врсте камења.

Истраживачи су утврдили да је једна врста камења дијабаз, пореклом са локације у Велсу.

Међутим, порекло великих комада, високих и до девет метара било је, до сада, мистерија.

Резултати студије, објављене у журналу „Сајенс адвансис“, показали су да су они који су подигли Стоунхенџ морали да допреме ове комаде стене тешке око 22,7 тона из шумовитих предела Вилтшира.

„Наши резултати показују да већина пешчара, везаних седиментних стена Стоунхенџа имају исти састав, због чега тврдимо да потичу са истог места“, рекао је Дејвид Неш, који је предводио истраживачки тим.

Ово откриће могло би да помогне археолозима да одгонетну како су ове гигантске стене транспортоване на југ.

Оригинално, Стоунхенџ је имао 80 огромних пешчара, међутим, сада их је само 52. Анализа коју је спровео Нешов тим показала је да исти скуп елемената има у 50 од поменуте 52 стене.

За пешчарима истог састава, тим је кренуо у потрагу свуда по југу Велике Британије. Пронашли су их на 25 километара од Стоунхенџа.

Пре овог открића археолози су спекулисали да је камење допремљено из оближњег брдовитог предела Марлборо јер је тамо „било пешчарских стена које су велике и сиве“, навео је Неш.

Даљина није представљала проблем градитељима Стоунхенџа 

Вест вудс је део региона Марлборо, али истраживачи нису никада претраживали ту локацију због тога што су стене углавном биле скривене бујном вегетацијом.

​Осим тога, каже Неш, то што је камење са удаљене локације пружа доказ да градитељи Стоунхенџа нису посезали за материјалом за споменик са најближих и најдоступнијих локација.

„То што су градитељи улагали труд да допреме ситније камење из Велса до Стоунхенџа, зашто би узели велике комаде са најближег места?“, упитао се Неш.

Најмање педесетак „ситнијих“ комада тежине између две и пет тона пребачено је са удаљености од око 240 километара, из области Пресели хилс у Велсу.

„Људима који су направили Стоунхенџ даљина није представљала проблем“, додао је Неш, пренео је РТС.

Главна тајна Стоунхенџа

Прави разлози због којих су стене из Вест вуда употребљене за споменик још нису познати, али аутори студије сугеришу да су највероватније пресудни били „величина и квалитет камена“.

Ново откриће не доноси објашњење чему је служио Стоунхенџ. Неш истиче да постоје бројне теорије међу којима су и оне које наводе да је у питању било место за сахрањивање и кремацију или место где су људи долазили због здравља.

​Међутим, сада када се зна одакле су пешчари стигли, и ова мистерија, као и питање руте коришћене за транспорт до Стоунхенџа могли би да добију епилог.

„Нема доказа да су за транспорт користили животиње, али истина је да још не знамо одговор на то питање“, нагласио је Неш.

Студија наговештава да су градитељи овог споменика обрађивали, распоређивали и усправљали комаде стене у исто време, око 2.500. године пре наше ере, након што су истовремено пребачени до места за споменик.

„За мене ово је потврда теорије да је камење пребачено одједном. Али, колико је људи било потребно за овакав гигантски пројекат?“, упитао је Неш.

Прочитајте још:

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала