У порти цркве Светог Спаса на Топлој на Тргу од ћирилице говорили су епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и професори српског језика Веселин Матовић и Весна Тодоровић, који су 2009. остали без посла јер су одбили као просветни радници да пристану на преименовање српског језика.
Када се у Црној Гори данас говори о српском језику, сматра владика, онда та стварност има лице и наличје, преноси Митрополија црногорско-приморска.
„Језик који је овде утемељен, на коме је створено све што заслужује пажњу, на којем је испеван Горски вијенац и Луча микрокозма, епске песме – српски језик, који је у Црној Гори утемељен дубоко и понекад нам се чини да је Црна Гора огњиште српског језика и по много чему јесте”.
Насилно преименовање језика има дугу предисторију
Другу страну стварности, сматра владика, представља насилно преименовање језика којим говори већина народа у Црној Гори. Он истиче да је ово преименовање, као и „несрећна, идеолошка, односно квазиидеолошка, квазиполитичка прича која иде уз ово преименовање” има своју дугу предисторију.
„Када је Аустроугарска монархија у оквиру свога плана за Балкан разрађивала како и шта ће да ради са српским народом, пошто је имала опцију да све балканске народе стави под непосредну или посредну контролу Беча и царског двора, онда је имала неколико ставки: никад српска држава преко Дрине, западно од Дрине; никад српски народ преко Дрине. То могу бити само Босанци, морају да добију друго име. Завадити што више Београд и Цетиње. То је било и пре и после Берлинског конгреса, а посебно никад Београд и Цетиње заједно. Никад сједињење Србије и Црне Гора”, наглашава владика.
Он додаје да се од 1912. године, када је отворен Санџак који је раздвајао Србију и Црну Гору, приметно заступљена политика – завађај што више.
Као трећу и једнако важну ствар која је претходила преименовању српског језика у Црној Гори, владика наводи замисао: што већа Албанија и што мања Србија.
„Ако се присетимо каква је политика била у Босни и Херцеговини у време Аустроугарске монархије и према Цркви и према српском народу, тада је почео да ради тај инжињеринг промене идентитета, да сви у Босни буду само Босанци. Једини који су ту на удару били су Срби. Хрвати су били повлаштен народ. Они су се осећали као владајући народ у тој Босни и Херцеговини Аустроугарске монархије. Муслимани су било добро свесни српског порекла, али су се ипак полако прилагодили и ево видимо да су они коначно одлучили да буду оно што су њима скројили у Бечу, макар по називу, а Срби су се одупрли. Али то је данас некако доста далека прошлост”, казао је епископ будимљанско-никшићки.
Окупатори у Црној Гори су имали јасан план да се српски језик прогна
Као прилог ранијој тврдњи да историја преименовања српског језика у Црној Гори има дужу и континуирану историју, владика наводи примере из времена окупације Црне Горе од стране Аустроугарске и Италије.
„Имамо аустроугарску окупацију у Црној Гори, која је показала још мрачније лице од оне раније окупације Босне и Херцеговине, када је забрањена ћирилица и када су први пут наставници у црногорским школама одбили да предају у време окупације, када је забрањена ћирилица као жила куцавица српске духовности и историје”, казао је владика.
Нагласио је посебно је да је у овом погледу језика италијанска окупација један интересантан период.
„Она је прва званично увела црногорски језик, пројектовала црногорску нацију и пројектовала Црногорску православну цркву. Када видимо то шта ради данашња власт у Црној Гори, покушава свим силама да наметне оно што нам није могао наметнути окупатор силом, на овај или онај начин. Ја мислим да нема већег понижења од тога за један слободарски народ који се одупро окупацији и свему ономе што је окупација наметала и кроз то одупирање још више потврдио свој идентитет, да тај народ, да његова власт почиње, и то у време када се Црна Гора хвали слободом и свим могућим на овоме свету, односно њене власти, да она спроводи тај окупациони програм који није од јуче и који је добро осмишљаван и помаган, и у ово наше време добро је помогнут из Загреба”.
Пројекат црногорског језика је заживео у Загребу, па је импортован у Црну Гору
Он је додао да нема потребу да распирује било какву мржњу, већ да говори са становишта чињеница.
„То су чињенице браћо и сестре. Пројекат црногорског језика је прво заживео у Загребу, па је онда импортован у Црну Гору”.
Владика је својим излагањем скренуо пажњу присутних на то да се преименовањем језика у Црној Гори заправо припрема један „велики, стравичан лоповлук”.
„Они желе да присвоје све оно што је стварано на српском језику у Црној Гори, па ће тако и Горски вијенац, као највеће дело настало на српском језику, да припишу црногорском језику. Наравно, Његош их увек демантује и ућутка. Он је заједно са Вуком дао толики допринос српском језику да просто цео овај посао видимо да је на неки начин трагичан, а донекле и трагикомичан”, каже владика Јоаникије.
Није само језик преименован него и Црна Гора
Владика наводи да није само језик онај који је преименован, већ је преименована и Црна Гора.
„У целом том међународном саобраћају језика, Црна Гора више није Црна Гора него је Монтенегро и Црногорци Монтенегрини. И будите сигурни да се ту мења идентитет Црне Горе и Црногораца. То је један инжињеринг који је давно почео и који је добио своје усијање крајем шездесетих година када је почела прича о рушењу Његошевог гроба и Његошеве цркве на Ловћену. Тада је почела прича о преименовању цркве у Црној Гори, па је оспораван ауторитет Митрополије црногорско-приморске као Митрополије СПЦ. Она је тада називана узурпаторском митрополијом јер се противи рушењу цркве, као што се и данас противи отимању светиња”.
На крају свог излагања епископ будимљанско-никшићки Јоаникије закључује да је прича о идентитету већ увелико оптеретила све, али да тај терет може бити још већи.
„Уколико се не ослободимо, као што смо се ослободили окупатора, и турског, и аустроугарског и италијанског, и тиме потврдили свој идентитет. Тако треба да се ослободимо од окупаторске приче коју наша браћа која су на власти спроводе. То мислим да је сада свима јасно. Уверен сам да народ који баштини српски језик за то има снаге”, закључио је владика Јоаникије.
Прочитајте и:
