На стогодишњицу рођења Чарлса Буковског, једног од најутицајнијих америчких песника, приповедача и романописца друге половине прошлог века, „маторог покварењака“ својатају и Немци. Чарлс Буковски рођен је 16. августа 1920. као Хајнрих Карл (Хенри Чарлс) Буковски Млађи у Андернаху, у Немачкој.
Отац Хенри Буковски био је амерички војник, а мајка Катарина Фет Немица. Две године касније, породица Буковски се сели у Америку, у Лос Анђелес, град у коме ће Чарлс провести највећи део свог живота.
Касно је почео да пише. Прву збирку поезије „Цвет, песница и зверски јаук“ објавио је 1961. године, а први роман „Пошта“ десет година касније. До тада је лутао Америком, живео на маргинама друштва, радио послове које нико други није хтео, упадао у бизарне везе углавном са „женама сумњивог морала“, а сву ту животну муку „заливао“ је хектолитрима „брље“.
„Матори покварењак“: Представљају ме бољим него што сам био
Писао је како је и живео, све до смрти од леукемије 9. марта 1994. Светску славу стекао је експлицитним, сировим, понекад чак вулгарним књижевним изразом. Најпознатији је по причама у којима не мањка ни секса ни алкохола, о мање-више симпатичним губитницима.
И после стицања светске славе, Чарлс Буковски наставио је да живи животом циничног маргиналца, далеко од гламура и шоу-бизниса. Иако је био глобална поп-икона, никад себе није озбиљно схватао. О себи је једном рекао:
„Представљају ме храбријим и талентованијим него што сам био. Преувеличава се ... Људска раса све преувеличава, своје јунаке, своје непријатеље, свој значај.“
Неприхватљив хипстерској малограђанштини и лицемерју
Флавио Ригонат, власник издавачке куће „Лом“ „и преводилац више од десет књига Чарлса Буковског на српски језик, присећа се да у време кад су код нас почела да се објављују његова дела, уредници наших издавачких кућа, конкретно „Просвете“, нису га озбиљно схватали, већ „као неког будалаша, па су давали себи за право да ’прчкају‘ по преводу“.
„Чак су се и хвалили како су од тога правили смејурију. Буковски је, потпуно неозбиљно, доживљаван како писац који се бави сексом. Мислим да сам га некако приближио публици и да је он озбиљан писац. С друге стране, сада се много намножило хипстера и хипстераја и они га не прихватају, јер он није писац по њиховој мери. Људи постају све више лицемери, мисле да је култура нешто високопарно, као ауторски филм који је језиво досадан и то је жалосно“, каже Ригонат за „Орбиту културе“.
Према његовим речима, човечанство постаје све више лажљиво и у ситуацији где се „малограђанштина страшно шири“, Буковски је све мање интересантан новим нараштајима. Ипак, и данас је актуелан, пре свега зато што је унапредио језик, сматра наш саговорник.
Многи пишу као Буковски, али то што пишу не ваља
„Писао је на једноставан начин, али продирао је у срж ствари. Било је писаца, његових претходника који су били на том трагу, попут Хемингвеја, али је Буковски отишао доста даље. Проблем је што се чини људима да је то јако једноставно, да то може свако, што људи мисле да могу да пишу као Буковски. И онда и пишу као Буковски, али то више не ваља“, каже Ригонат.
У време кад је Чарлс Буковски постао бестселер писац у бившој Југославији, многи су га поредили са другим великаном америчке књижевности — Хенријем Милером. Генерације тинејџера које су прва, теоретска сазнања о сексу стицала из дела ова два класика америчке књижевности, делиле су се на присталице Буковског или Милера.
Guy was a phenomenon! https://t.co/k9uq8sfEqU
— Alan Parry (@AlanParry83) August 16, 2020
Међутим, између Чарлса Буковског и Хенрија Милера постоји огромна разлика, сматра Ригонат.
„Хенри Милер је писао у неким својим књигама о сексу и то су му можда и најбоље странице као, на пример, у ’Мирним данима на Клишију‘. Ту пише на сличан начин као Буковски, али већина његових дела није таква. Био је под утицајем надреалиста, пошто је живео тада у Паризу и то га је повело на ту страну, да пише у неком сомнабулном стању. То јесте уметност, али ту нема неке нарочите приче. Хенри Милер тешко да је данас актуелан као Буковски и тешко да би могао да има велики утицај“, каже Ригонат.
Песник у души, романописац по наруџбини
Иако је Буковски познат, пре свега као прозни писац, по романима „Блудни син“, „Жене“ и „Забелешке маторог покварењака“ и збиркама прича „Ђаво је био врућ“, „Приче о обичном лудилу“ и „Фотографије из пакла“, многи познаваоци његовог дела сматрају да је био бољи песник него прозаиста.
Ригонат каже да Буковски није волео да пише прозу, јер изискује већи рад. Приче и романе је писао по наруџбини зато што му је издавач, кад га је коначно нашао, рекао да хоће роман. И онда је написао „Пошту“. За почетак.
„Али он је био песник. Сваки дан је писао песме и оне су му, буквално, доносиле неку срећу. Није могао да сваки дан не напише бар по једну песму, једноставно је волео то. Његов фах је поезија, иако је много познатији као писац романа. Писци који су песници често могу да напишу добру прозу, јер песници су углавном оригинални и он је у својој поезији, што је његов највећи утицај, променио неке каноне“, закључио је Ригонат.
