Историчар професор др Александар Стаматовић тако коментарише оцјене у појединим медијима поводом изјаве митрополита црногорско-приморског Амфилохија да се нада да ће идуће године бити обновљена порушена Његошева капела на Ловћену, и тиме бити испуњен аманет владике Рада остављен Црногорцима - да буде сахрањен у капели коју је сам за живота пројектовао.
Митрополит је такође рекао да жели да испуни и аманет краља Николе Петровића да се изгради црква Свете Тројице на Цетињу, између Биљарде и Владиног дома, а у којој би требало да буду похрањене три највеће светиње Цетињског манастира – између осталог и икона Богородице Филермосе која се тренутно налази у Народном музеју на Цетињу.
Режимски медији против обнове капеле на Ловћену
Снажно противљење обнављању Његошеве капеле на Ловћену, међутим, путем медија изразио је одлазећи подгорички режим, који овај чин пак тумачи искључиво у свјетлу митрополитовог „наставка ширења светосавља“, те наводног митрополитовог настојања да сагради своју задужбину, која ће прије свега бити „симбол одлука нелегитимне Подгоричке скупштине“.
Историчар Александар Стаматовић сматра да се томе не треба чудити јер је, како каже, опште је познато да је Црна Гора једина држава тзв. источног лагера у којој од симболичког рушења Берлинског зида није дошло до дисконтинуитета комунистичке власти успостављене 1945. године.
Он додаје да управо једна од главних карактеристика тог и таквог 75- годишњег режима које је у међувремену од 1990. у Црној Гори од формално комунистичког само мутирао, континуитет систематске пљачке црквене имовине, али и милитантна атеизација становништва, комбинована са денационализацијом српског народног ума.
Рушење капеле симбол антицрквене кампање
„Најизразитији примјер антицрквене кампање комбиноване са денационализацијом је свакако рушење Његошеве капеле на Ловћену чиме се жељело показати да је Црна Гора одбацила свој српски идентитет и карактеристике словенског православља у каквом је била вјековима“, каже Стаматовић за Спутњик.
Он додаје да су изградњом Маузеолеја на Ловћену хрватски вајар Иван Мештровић и његови ментори хтјели да покажу да тиме почиње једна нова Црна Гора која одбацује свој српски и православни идентитет, те да је доношење фамозног закона о вјерским заједницама у Црној Гори у том смислу требало да зада завршни ударац за ликвидацију православног и српског идентитета Црне Горе.
„Дакле, то је један процес који траје деценијама. Стога митрополит Амфилохије најавом обнове изворне Његошеве капеле на Ловћену и изградње цркве на Цетињу чији је идејни покретач био књаз Никола Петровић, о чему постоји неспорна архивска грађа која то доказује, не измишља ништа ново. Он враћа стање ствари онакве какве јесу заиста била, а Црну Гору онаквом каква она суштински јесте била. Дакле, српска, православно-словенска, и на крају крајева, у глобалном смислу источно-византијског цивилизацијског идентитетског кода“, јасан је Стаматовић.
Циљ митрополита Амфилохија да наново сједини Црну Гору
Наш саговорник примјећује да је сада несумњиво да с тиме не могу да се помире не само остаци одлазећег режима, него и они који су његов идентитетски производ, настао калемљењем и натурањем нечега туђег и несвојственог Црној Гори од 1945. године.
„Међутим, то су њихови последњи трзаји. Они су сада свакако лишени логистике грубе силе комбиноване са асимилаторском пропагандом, и они ће у протоку времена природно да се врате свом старом и изворном идентитету. То је неминован процес који нико не може да заустави. Стога циљ митрополита Амфилохија овим потезима није да наново дијели и закрвљује Црну Гору, него да наново сједињава Црну Гору у свом истинском вјерском и етничком идентитету какав је био у њој вјековима“, закључује Стаматовић.
