Америчка песникиња Луиз Елизабет Глик (1943) добитница је Нобелове награда за књижевност за 2020. годину за „свој непогрешив песнички глас који строгом лепотом чини индивидуално постојање универзалним“, саопштио је данас Нобелов комитет.
Бескомпромисни глас Луиз Глик пропитује тему идентитета
Образложивши одлуку, председник Нобеловог комитета Андерс Олсон истакао је да је „глас Луиз Глик искрен и бескомпромисан и сигнализира да ова песникиња жели да је разумеју“.
„Иако њено порекло заузима значајно место у њеним делима, не сме се сматрати ауторком исповедне поезије. Она тражи универзалност. Три су стуба њене поезије: тема породичног живота, строга, али и заиграна интелигенција, и истанчан осећај за композицију“, истакнуто је у образложењу.
Да је Луиз Глик изузетна песникиња која припада правцу исповедне поезије сматра професорка енглеске и америчке књижевности на новосадском Филозофском факултету Владислава Гордић Петковић.
„Исповедна поезија у Америци има богату традицију. То је поезија коју су одредиле песникиње попут Силвије Плат и Ен Секстон. Можемо слободно да кажемо да је овога пута Нобелова награда отишла у праве руке, јер је реч о песникињи која на најлепши и понекад тежак и туробан начин пропитује теме породичног живота, идентитета, сопства. То је песникиња у чијем се писању преламају важни утицаји великих песника Езре Паунда и Т.С.Елиота и наравно пре свих Волта Витмана“, истиче Гордић Петковић.
Она сматра да је Нобелова награда „потврда дугопостојећем таленту који је у америчкој култури на време етаблиран“.
„Луиз Глик је добитница великих награда, а наш часопис за женску књжевност и културу ’Про Фемина’ је пророчки 1995. године направио мали темат ’Портрет савременице’ у коме је представљена поезија Луизе Глик и преведене неколике њене песме из њене најважније књиге ’Арарат’“, наглашава Владислава Гордић Петковић.
Награде поезију чине видиљивијом
„Сваки пут је добитница Нобела била праћена ставовима презира, нехаја или игнорисања. Херти Милер је својевремено критичар Харолд Блум пребацивао извесну елитистичку политичку коректност. Дорис Лесинг и Елфриде Јелинек су биле дочекане неправедно и са лошим реакцијама. Чињеница да Нобелова награда покушава да оствари један вид политичке коректности, не треба да нас ни чуди ни изненађује. Књижевност коју пишу жене јесте потпуно равноправна са књижевношћу коју пишу мушкарци. Није довољно видљива, али захваљући наградама постаје све видљивија“, скреће пажњу Владислава Гордић Петковић и додаје:
„Луиз Глик је песникиња коју треба читати због њене поезије, њеног односа према психоанализи, митологији и традицији песништва и ово ће бити сјајна прилика да се њена поезија код нас поново објављује, после спорадичних покушаја, и да привуче пажњу издавача“.
Жене преузеле иницијативу у књижевности
Професор на Катедри за српску књижевност Филолошког факултета у Београду Михајло Пантић запажа да су „жене до извесне мере преузеле иницијативу у књижевности“.
„Томе има више разлога, неки су социо-културни, а неки су крајње лако објашњиви чињеницом да од 10 људи који имају навику читања осам су жене. Не говорим о феминистичким причама. Женски простор у књижевности одавно је освојен и овом доделом награде се то потврђује“, каже Пантић.
Не слаже се пак да је мало књижевница међу лауреатима Нобелове награде.
„Књжевност све више прелази у надлежност женског писања и најтиражнија и најчитанија су дела књижевница. Олга Токарчук је прошле године добила Нобелову награду заједно са Петером Хандкеом, али на њу нико није обратио пажњу. Више није реткост, инцидент, ни изненађење да жена добије Нобелову награду за књижевност“, истиче Пантић.
Поезија је константа културе
На питање Спутњика да ли данашња додела Нобелове награде може бити у извесној мери импулс поезији, професор Пантић каже да је „поезија константа културе без обзира на интензитет њеног присуства у јавном простору“.
„Чињеница је да без врхунске поезије нема врхунске књижевности. Она претходи свему. Поетска супстицијалност одређује вредност књижевности без обзира на жанр дела. Поезија ће трајати докле траје човечанство, иако, осим у неколико наврата током историје, она никада није била у првом плану. Можда мало у романтизму, у антици када се одвајала од музике и у усменој књижевности. Данас и у будуће сигурно неће бити доминантна. Не верујем ни да Нобелова награда може да подигне интерес за песничко стварање, али је поезија чињеница културе“, истиче Пантић.
Нада за поезију
Једна од најзначајнијих српских песникиња Ана Ристовић обрадована је чињеницом да је Нобелова награда припала песникињи, посебно што Луиз Глик сматра сјајном ауторком.
„Преводи њених песама код нас се налазе само по антологијама. Ово је прилика да издавачи мало више обрате пажњу на поезију. Пре Луиз Глик, од песникиња само је још Вислава Шимборска добила Нобелову награду. Ето наде за поезију и примера да политика нема никаквог утицаја на ову награду“, истиче Ристовић.
Ко је Луиз Глик?
Луиз Глик, рођена 1943. године, објавила је 12 збирки поезије и две књиге есеја.
Током своје шест деценија дуге каријере истраживала је трауму, смрт и исцељење, у песмама за које стрчњаци нису сагласни да ли су исповедне или не.
Глик је писала и о развоју анорексије код тинејџерке, а касније је рекла да је то резултат њених напора да оствари независност од мајке, као и смрти старије сестре, пре њеног рођења.
Док је била на терапији, одлучила је да крене на поетске радионице у оквиру свог факултетског образовања и почела је да развија свој глас.
Прву збирку „Прворођенче“ објавила је 1968. године.
Пулицерову награду за поезију добила је 1993. године за збирку „Дивљи ирис“, да би 2016. од председника САД Барака Обаме примила Националну медаљу за хуманистичке науке.
Прочитајте још:
