Спектар материјала који се користе за лечење рана веома је велик, а оно по чему се наш материјал разликује од других јесте његов заиста велики асорпциони капацитет и биокомпатибилни начин добијања без хемијских средстава за умрежавање, наводи Марија Гордијенко, један од аутора истраживања.
Како је прецизирала, „материјал се састоји од природног алгинина и хитозана, као и од наночестица микробиолошког сребра“, рекла је Марија Гордиенко, један од аутора истраживања.
Руски хемијско-технолошки универзитет „Мендељејев“, позивајући се на чланак у International Journal of Polymeric Materials and Polymeric Biomaterials, истиче да се цивилни и војни хирурзи на терену стално суочавају са чињеницом да су све постојеће методе за заустављање крварења и уклањање рана несавршене. Конкретно, прилично је тешко за кратко време зашити већину озбиљних рана хируршким концем, а брзи начини њиховог фиксирања, на пример, помоћу обичног супер лепка, нису безбедни за људско тело.
У последње две деценије, хемичари и биолози покушавају да нађу решење за овај проблем у природи, проучавајући лепљиве супстанце које користе животиње и биљке. На пример, хемичари су недавно направили неколико материјала аналогних протеинском лепку, помоћу којих се шкољке причвршћују за стене. Ове супстанце добро делују у влажном окружењу, међутим имају и мана, конкретно малу чврстину. И те мане намећу ограничења на употребу супстанци.
Природни „фластер“ за ране
Руски научници су пронашли решење за овај проблем. Направили су материјал који може зауставити крварење, убрзати зарастање ране, истовремено одводећи вишак течности из ране и штитећи од инфекције. Састоји се од три компоненте: наночестица сребра и две врсте биополимера, хитозана и алгинина. Хитозан је основа за оклоп ракова и ћелијска мембрана гљива, док се алгинини налазе у ћелијским зидовима алги.
„На основу алгинина настају хидрогелови, то јест, нерастворљиви у води сунђери, који могу сакупљати и испуштати велике количине течности. Али како се ови сунђери не би растварали у води, њихова структура мора бити сашивена помоћу средстава за умрежавање, а то су најчешће разни токсични хемијски реагенси, а ми смо их заменили хитозаном. Он формира везе са алгинином, што доводи до стварања гела који остаје стабилан чак и када је уроњен у раствор“, појаснила је Гордијенко.
Хитозан, према њеним речима, захваљујући бактерицидним својствима решава још један проблем. Сличну улогу играју и наночестице сребра, које се већ користе у сличне сврхе у пракси у саставу других медицинских производа. Научници истичу да су и они добијени природним путем, уз употребу посебне културе гљива, које могу да расту у окружењу богатом јонима сребра.
Експерименти који су уследили показали су на културама бактерија да први прототипови „сунђера“ из сличног материјала успешно спречавају нападе микроба дуго времена. Ово говори о њиховим израженим дезинфекционим својствима. У блиској будућности научници планирају да спроведу експерименте на животињама, а такође ће створити нову верзију овог материјала, која ће се моћи користити за одвајање крви на фракције.