Али, за разлику од других личности, у нашој јавности и култури Ираклије се ретко помиње, мада је иначе добро познат љубитељима историје и на Западу и на Истоку као један од најзанимљивијих царева Источног римског царства, које данас популарно називамо Византија, по древном називу Бизант за Константинополис или Цариград.
Како између осталог пише византолог Волтер Кеги са Универзитета у Чикагу, аутор књиге „Heraclius: emperor of Byzantium“ и вероватно најбољи познавалац саме епохе и лика цара Ираклија, цар је био благонаклон према Србима, који су, уз Хрвате, међу последњима населили Балканско полуострво.
Није познато зашто је Ираклије био посебно заинтересован за ово племе од толиких других широм Склавинија, како су Ромеји називали територије које су Словени почетком 7. века на силу заузели на Балкану.
Срби, који су се уз цареву сагласност доселили и настанили прво у Тракију, а потом у данашњим областима, признавали су његову врховну власт и имали статус савезника – федератија.
Мада у ово доба немају своју писану историју, долазак Срба и Хрвата на Балкан је већ одавно и недвосмислено датован у време владавине цара Ираклија, преноси портал „Национална географија“.
О томе најпоузданије сведочи славни спис „О управљању царством“, који је у 10. веку написао цар Константин Порфирогенит. Овај тајни документ Порфирогенит је писао као упутство за владање својим наследницима, без дипломатских и стилских улепшавања, а како је дуго био скривен од јавности, историчари га сматрају аутентичним доказом. Спис се бави народима на територији царства, али и око њега, да би у 32. поглављу описао Србе, њихов стил живота, особине, обичаје и историју.
„Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследила на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив“.
Срби су боравили у близини Цариграда неко време, али су пожелели да се врате, што им је Ираклије такође дозволио, да би се на Дунаву предомислили и поново затражили од цара да остану на територији царства, да би и за то добили сагласност од Ираклија.
Уз то, Порфирогенит истиче и да је Ираклије успешно покрстио Србе. Уз историјску заоставштину, Ираклије је и као личност био драматична фигура. У његовом лику су се стекла најразличитија искуства – био је крупан и снажан, вешт у борби, али притом и изузетно начитан.
Наводно је посматрао звезде, бавио се астрологијом и као и сваки образовани Ромеј, имао теолошких знања. Поуздано се зна да је уз грчки, латински говорио и јерменски. Родио се у Кападокији, управљао је Јерменијом на истоку, а његов је отац био византијских управитељ, егзарх Африке, тако да је младост провео у Картагини.
Добро је познавао Персију и разумевао начин на који ратују, па ће зато у историју и отићи као владар који је коначно поразио ово царство. Сва ова искуства разноликих култура учинила су да Ираклије буде у најмању руку необично вешт владар, на тренутке окрутан као што је био према завереницима 638. године, али и благонаклон, какав је очигледно био према Србима.
Прочитајте још:
