На распаду Југославије, објашњава Павловић за Спутњик, инсистирали су зато што је она била суверена и била је препрека за ширење њихових, пре свега, економских, а онда и других интереса.
Растурена Југославија, да би се спајао регион
„Сад су направили велики број малих и суштински несуверених или једва суверених држава којима они диктирају макроекономску политику. Дакле, Југославију су растурали да би уништили било какву могућност да та привреда једном постане конкурентна, а свакако да уђу на њено тржиште, униште њену привреду и распарчају је на мале државе. А онда дођу и кажу — хајде сад да интегришемо“, с горчином примећује Павловић.
Економиста др Горан Николић као доказ да је у плановима за регион геополитика често изнад економије види и пројекат „мини Шенген“, мада примећује да је добра околност за Србију што је највећа економија на Западном Балкану и има суфицит са земљама региона.
„Поздрављам сваки напор у том правцу. Више ћемо извозити и имати више прихода. Имамо срећу да се то уклапа с нашим економским интересима. Али ту постоји циничан мотив Брисела, а то је да је европско проширење које је ионако било на дугом штапу, постало на још дужем. Ово је нека замена за чланство“, упозорава Николић.
Европске инвестиције — шаргарепа, али не засађена
Економско-инвестициони план ЕУ за Западни Балкан предвиђа да се за пројекте у региону до 2027. издвоји девет милијарди евра бесповратних средстава, а у наредних десет година још и гарантни фонд који би ангажовао до 20 милијарди евра из разних међународних финансијских институција. Како је током посете земљама региона објаснио комесар за проширење Оливер Вархељи, бесповратна средства намењена су за пет приоритетних сектора — транспорт, енергетику, животну средину, дигиталну агенду и приватни сектор и омладину. Вархељи верује да ће то подстаћи напредовање региона на европском путу и његово боље повезивање и приближавање јединственом тржишту Уније.
По мишљењу Павловића, најављене бесповратне инвестиције ЕУ у Србији су шаргарепа која још није ни засађена и питање је колико ће уопште да расте. Не само да се сума од девет милијарди којом се барата односи на читав Западни Балкан и то за више година, већ су, како каже, сви планови бесповратних средстава везани за велики пакет наводних бесповратних средстава од 390 милијарди који још није договорен.
ЕУ има обичај да врло помпезно најављује износе које даје, а у суштини се ради о релативно малим парама, не само у компарацији са њиховим укупним средствима, него и кад је у питању фискална потрошња појединачних земаља, истиче Горан Николић. Он прецизира да је оно што је Србија добијала од ЕУ у претходних седам година и што ће добијати у наредних седам једва око један одсто њене укупне фискалне потрошње, што су мале суме.
„Мало више од ништа“
„Притом, највећи део тих средстава не иде у буџет него за наменске програме ЕУ, где се то своди на убеђивање људи да је добро бацати смеће у праве контејнере или да је пожељно ићи ка евро или евроатлантским интеграцијама. Од тога нема много хлеба — око 200 милиона евра годишње, а сад ће бити 220 или 250. Ради се о веома скромним парама. Међутим, кад помножите то са седам година, па додате све земље Западног Балкана, укључујући Турску, па онда ако буде гарантни фонд од чега нема ништа, па додате неке зајмове које даје ЕБРД или ЕИБ, испадне да нас они много помажу“, каже Николић.
Он напомиње да треба имати у виду да гро тих пара иде невладиним организацијама или чак страницама који све то организују, тако да се, како примећује, све сведе на „мало више од ништа, много приче, лепо упаковано, а унутра мрвице“.
