У широј јавности остала је готово незапажена вест од 26. октобра да је Министарство рада Руске Федерације изнело предлог за додељивање права на поједностављено стицање руског држављанства научницима, то јест, лицима са академским звањем доцента и професора. Док се пре тога дуго времена веровало да су Русији потребни агрономи, лекари и разни мајстори, сада је постало јасно да ће бити потребни научници.
Ова вест нас тера да се присетимо неколико таласа модернизације руског образовања и науке, у којима су странци играли врло значајну улогу. Још на почетку руске државности, после Крштења Русије, у Кијев и друге руске градове дошло је много образованих монаха и свештеника из Византије.
Они су донели ћирилицу, традиције високе древне културе (коју је неговао Цариград), летописе и историјске хронике. И што је најважније, донели су књиге међу којима нису били само свети текстови, већ и радови о свим областима тадашњег научног знања. Православној цркви у новокрштеној земљи било је потребно много образованих људи, па се у Русији врло брзо развила мрежа школа у којима је будући свештеник могао да добије пристојно образовање.
Тако се руска држава, донедавно варварска периферија Европе, претворила у један од културних центара. Већ у 11. веку папа римски Никола II се у писму упућеном руској принцези Ани (жени Анрија I, краља Француске) дивио њеном образовању, неуобичајеном за жене тог доба. У исто време, први руски митрополит Иларион ствара изванредан споменик средњовековне књижевности „Слово о закону и благодати “ — филозофско, историјско и публицистичко дело које велича достигнућа руског народа, који је своју земљу претворио у снажну и просвећену државу Европе.
Од тог тренутка се може говорити о издашним плодовима византијске науке, која није само продрла у Русију са емигрантима, већ се такође претворила у неодвојиви део древне руске културе. Руси су све научили од Грка и почели су сами да показују учењаштво. Стога преживели споменици руске средњовековне архитектуре (Софијски сабори у Кијеву и Новгороду) и књиге (Остромирово јеванђеље) нису ништа гори у односу на најбоље византијске радове тог доба.
Први талас страних научника стварао је у Русији отприлике до татарско-монголске инвазије, након чега су везе Русије са хришћанским светом знатно смањене. Започет је тристогодишњи период борбе за националну независност током којег је формирано језгро руске националне државе. Није случајно што је велики кнез Иван III, владар читаве Русије, постао не само ослободилац од татарског јарма, већ и први владар независне руске државе, која је стала раме уз раме са великим европским силама као што су Француска, Енглеска, Шпанија и Пољска. Формирање велике и јаке државе поново је захтевало модернизацију. Русија је однела одлучујућу победу над ривалима — Златном хордом и Литванијом, успостављајући своју моћ у историјским руским земљама.
Почетак епохе велике моћи захтевао је видљиву потврду снаге државе која се изненада појавила на картама тамо где су донедавно приказиване мале независне кнежевине под влашћу династије Рјурикович. У великим градовима, пре свега у Москви, започета је масовна изградња, до тада невиђена. Аристотел Фјораванти је саградио Успенски сабор — главни руски храм пре почетка петербуршког периода руске историје. Алевиз де Милано је реконструисао Кремљ и и подигао стари Кремаљски дворац, Алевиз Ламберти је творац Архангелског сабора, Пјетро Солари и Марко Руфо су изградили палату московског Кремља. Од тада је Русија усвојила „италијански формат“ цигле, који се користи и данас. И док се пре Италијана у Русији цигла производила ручно, Аристотел Фјораванти је саградио прву фабрику цигле у близини Москве.
Иван III је непрестано слао писма италијанским владарима, тражећи да му пошаљу веште занатлије. Николај Карамзин у свом делу „Историја руске државе“ извештава о порукама које су Грк Мануил Ангелов и Данила Мамирјев у мају 1493. године послали са руским амбасадорима у Милано и Венецију. Италијански историчар Лука Белтрами пронашао је 1880-их година у миланским архивима документ који потврђује да су, као одговор на „руски захтев“, три мајстора отишла из Милана у Русију: Алојзије, зидарски мајстор и инжењер, ковач Михаил Парпаионе и Бернандино из Боргоманера, сва тројица су били пореклом из Милана.
Али није се све сводило на архитектуру. Марко Руфо не само да је подизао камене палате, већ се показао и као вешт дипломата, након чега је послат као руски амбасадор у Персију. Иван III је цару Светог римског царства Максимилијану I послао Грка у руској служби, Јурија Траханиота. Италијани Иван Фрјазин и његов брат Антон су извршавали дипломатске задатке. Године 1491. два Немца, Иван и Виктор, пронашли су руду сребра и бакра на реци Цимли, која се налазила на седам дана пута од реке Печора. Познати италијански мајстор Павлин Дебосис је 1488. године направио веома велики топ за Москву. Од краја 15. века страни лекари масовно долазе у Русију, доносећи са собом знања о напредној европској медицини из медицинских школа у Салерну и Болоњи. Италијански и грчки драгуљари су предали Русима знање и технологију за производњу финог накита, изгубљеног током инвазије.
Многи Грци су завршили у Москви као део свите принцезе Софије Палеолог, супруге Ивана III. Они су добијале бољарске чинове и били су на високим положајима у руској служби. И то не без разлога. Грчко племство је имало добро образовање, важили су за одличне дипломате, веште трговце и добро су познавали војне послове. Такви људи су били потребни Русији.
С радошћу су прихватали у службу Италијане, посебно је било много трговаца који су побегли од муслиманске власти на Криму, из градова Сурож (данас Судак) и Кафа (Феодосија). Руска племићка презимена Траханиотови, Ховрини, Головини, Тропарјови, Саларјеви и многи други пореклом су из Грчке и Италије.
Културна размена, започета крајем 15. века, није престајала ни у наредном периоду. Странци су у Русију ишли и за време владавине Ивана Грозног, који упркос својој оштрој нарави, уопште није био присталица изолације и радо је усвајао достигнућа западне цивилизације. Цар Борис Годунов је чак осмислио велики програм модернизације Русије, планирајући да позове многе научнике, као и да организује обуку за Русе како у иностранству, тако и у Москви. Сличне идеје је изнео и Лажни Димитрије, велики познавалац и присталица западне културе, који је чак желео да оснује први руски универзитет у престоници.
За време владавине нове династије Романов у 17. веку, „увоз“ научника је постао још активнији. Руска држава је почела да се модернизује. У њој се формирала професионална армија „новог система“, а за опремање војске и државне потребе било је потребно успоставити производњу оружја, барута, гвожђа, стакла и папира. Није било довољно руских специјалиста и зато је неизбежно било да странци прибегну у помоћ. Тада се у близини Москве поново појавила Немачко насеље или Кукуј (раније разрушено насеље у периоду Смутног времена — између 1601. и 1603. године). У другој половини 17. века то је био типичан северноевропски немачко-холандски град, са протестантским црквама, крчмама, вртовима које су изградили људи који су дошли са другим таласом научног и техничког позајмљивања са Запада.
Руску војску за време цара Алексеја Михајловича у великој мери су обучавали страни војни стручњаци, а темељи реформи Петра Великог створени су на обалама реке Јаузе у Кукујском насељу. Тамо је и сам Петар имао прве часове немачког језика и европских манира, а такође је упознао свог најближег пријатеља и сарадника када је реч о реформама, Франца Лефорта. Седамнаести век је занимљив, јер су први пут у Русији људи почели да размишљају о потреби не само да увозе квалификовано особље из иностранства, већ и да обучавају своје. Тако се у Москви појавила Словенско-грчко-латинска академија, где су представници свих сталежа могли да стекну класично универзитетско образовање.
Епоха Петра I Великог је било време када је за модернизацију руске државе био потребан огроман број страних специјалиста. Русија никада није видела тако велики прилив страних научника, инжењера, геолога и војног особља. Трећи талас је био најмоћнији, снажно је утицао на целокупну руску културу, која је од почетка 18. века постала безусловни део европског културног простора. Већ је Велика амбасада 1697-1698. године постала не само велика дипломатска мисија, већ и мобилна „агенција за запошљавање“ која је путовала по најнапреднијим земљама Европе и регрутовала стручњаке најширег профила: од математике до бродоградње.
Године 1702. Петар I је издао манифест којим је позивао све стране научнике у Русију. Први пут од Ивана III у њему се није говорило само о техничким специјалистима, већ и о уметницима и архитектама. Али најважније је да Русија од времена владавине Петра Великог ствара и развија своје школе за обуку стручњака у свим сферама науке и културе. Појавили су се Петербуршки и Московски универзитети и Академија наука.
Ако погледамо најважнија достигнућа Руског царства у 18. веку, запањићемо се бројем страних имена која су забележена у руској историји. Генерали и официри, индустријалци и трговци, дипломате и историчари — сви они су дошли из Европе и већином су остајали у Русији, придружујући се руској елити, русификујући се и верно служећи руској држави. Последњи велики прилив страних научника почетком 19. века био је повезан истовремено са Француском револуцијом, која је изазвала масовно исељавање, и са стварањем у Русији нових универзитета у Вилњусу, Харкову и Казању, као и лицеја Царско село. Цар Александар I је искористио прилику и успео је да убаци у службу многе висококвалификоване специјалисте, коју су обучавали многе људе који су прославили Русију у наредним деценијама — од Пушкина до Горчакова.
Последњи, четврти талас прилива страних специјалиста и научника је повезан са совјетском индустријализацијом.
Револуција и Грађански рат су задали тежак ударац руском друштву. Научне школе су уништене, многи висококвалификовани стручњаци су напустили совјетску Русију и преселили се на Запад, где су постигли изузетан успех (попут творца телевизије Зворкина или конструктора авиона Сикорског). То је захтевало масовно позивање странаца који су на прелазу 1920-их у 1930. године градили фабрике и обучавали инжењерски кадар. Многи млади совјетски научници и културни активисти су отишли на студије у иностранство, пре свега у САД и Немачку. Томе је у великој мери допринела Велика депресија. Није било доброг посла, па су странци врло ради пристајали на исплативе договоре. Међутим, совјетска влада је научила лекције Петра I и посветила се обуци сопственог особља, тако да је већ након десет година потреба за образованим странцима сама од себе нестала. Читав послератни период СССР се развијао уз подршку сопствених научних снага.
Русији су и данас потребни страни стручњаци, али се друштво суочава са питањем: кога је најважније позвати. Одговор може звучати парадоксално, али заиста Русија не би требало да јури техничаре. У Русији и даље постоје прилично добре школе математике и физике, а оспособљавање великог броја квалификованих инжењера није најтежи задатак, већ се успешно решава чак и у Индији. Са друге стране, Русији су јако потребни добри специјалисти хуманистичких наука, пише руски портал "Взгљад".
Прочитајте још:
