Прича каже да је патолог, када је негде током 1880-их година видео тело жене утопљене у Сени, био толико очаран њеном лепотом да је наручио да се направи посмртна маска.
А онда је она постала једна од најпопуларнијих уметничких дела на свету.
Сви желе „непознату жену из Сене“
Патолог из париске мртвачнице је први модел лица непознате утопљенице показао својим пријатељима. У исто време, моделар који је направио маску поставио ју је испред своје радионице и, на опште чуђење, убрзо су Парижани почели да наручују реплике.
Направљено је неколико копија маске, а до 1900. репродукције „Непознате жене из Сене“ постале су модни детаљ у домовима широм Европе. Њено лице постало је инспирација за уметнике, писце и песнике попут Набокова, Рилкеа, Камија и Анаис Нин, а даме су све више опонашале њен изглед и израз лица.
Ипак, колико год популарна била, „непозната дама из Сене“ вероватно би временом пала у заборав да није било једног другог случаја који је заувек осигурао њено место у историји.
„Дама из Сене“ постаје Ени
Извесни луткар Асмунд Лердал је 1955. године спасао живот свог сина тако што му је, након дављења, удахнуо ваздух у плућа упумпавајући га „уста на уста“. Неколико година касније луткар је добио наруџбину на направи помагало за вежбање технике кардиопулмоналне реанимације која је тек била у повоју.
Лердал је израдио лутку а, желећи да изгледа мање страшно, закључио је да је најбоље да има женско лице. Тада се сетио маске са зида у кући својих родитеља. Радило се о „непознатој жени из Сене“.
Управо ово лице се и данас користи за моделовање лица „спасите Ени“ - лутке на којој се вежба прва помоћ широм света. У шали се говори да је реч о „најљубљенијем лицу“ које је икада постојало, пише „Историјски забавник“.
