Лист из Њу Делхија „Pioneer“ покренуо је ових дана занимљиву полемику:
Батачарџи, бивши високи владин званичник, а сада научник, укључен је у спор између две нације — индијске и кинеске — око тога која је од њих боља и која ће на различите начине бити лидер. У свету у којем доминација Запада полако одлази у прошлост.
Ово је веома компликован и болан спор између два гиганта, који је отежан граничним сукобом између њих и покушајима америчке дипломатије да нахушка Индију против Кине, чинећи је тиме делом Запада који се распада. Уз то, Кина је сада у релативно добром економском стању, док је Индија у стању катастрофе због пандемије која додатно погоршава ситуацију. Утолико се више цени признање Индијца да је Кина далеко испред његове земље када је реч о квалитету високог образовања, оцењује руски експерт Дмитриј Косирев.
Кинески образовни систем у предности над индијским
Јасно је да говоримо о теми где нема тачне дигиталне процене. Ипак је потребно некако упоредити образовање нација и ниво њихових научника, а треба се користити рејтинзима и доступним показатељима. На пример, цитирање у међународним научним часописима. Као полазна тачка је изабрана година 1996. Тада је Индија у општем контексту била на 19. месту у свету, у хемији и молекуларним наукама на 11. месту, у физици на 17. месту, у друштвеним наукама на 21. Кина је, са друге стране, заостајала по скоро свим овим показатељима (изузев физике) и генерално је била на 21. месту у свету по цитирању.
Овде ћемо направити малу дигресију: постоји добар начин да се смањи овај индекс цитирања. Наиме, једноставно не треба цитирати истраживаче из „погрешне“ земље. Иначе, тренутно су руски и кинески научници приметили да је „изненада“ постало тешко штампати њихове радове у неким земљама. Али 1996. године глобална борба за поновну поделу света није била толико изражена.
Зашто је Говинд Батачарџи уопште изабрао 1996. годину као полазну тачку? Јер, како он каже, Кина која је почела да се враћа у нормалу још крајем седамдесетих, 1995. године је започела моћну реформу образовања. И ево резултата: Кина је у погледу цитирања за 2017. годину била трећа на свету, док је Индија заузела 14. место.
Постоје још и рејтинзи универзитета. Да, зна се ко их саставља и на основу чега, али и овде постоји одређена тенденција. Према рејтингу британског „Тајмса“, Кинези имају три од 100 најбољих универзитета на свету, а међу најбољих хиљаду — 72. У Индији је део ове хиљаде само 36 универзитета, а у првих 100 није ушао ниједан. Али 1995. године нико није озбиљно схватао ни Универзитет у Пекингу, ни Ћингхуа. Односно, ствар је у општој динамици, чак и ако су судије неправедне, очигледно је у чију корист иде процес.
Овде наш Индијац почиње да се љути на своју земљу. У њој је актуелна влада усвојила „Нову образовну политику 2020“. Али ово је само концепт, односно уопштени разговор о томе како би то требало да изгледа. На пример, треба произвести „добре, интелигентне, свестране креативне појединце“ који не би учили напамет низ чињеница, већ би научили да мисле својом главом. Наравно, требало би да буде тако, али добре идеје у документима морају бити поткрепљене организационим мерама и буџетским издвајањем новца, што се још увек не може видети.
Шта је суштина кинеских реформи? Ту наилазимо на нешто неочекивано. Индијски аутор наводи да су Кинези (према закону из 1998. године) увели амерички систем у својој земљи, са потпуном аутономијом универзитета у погледу тога шта предавати, кога и како уписивати и са жестоком конкуренцијом између ових институција за најбоље наставнике, студенте и сходно томе, за донације њиховим фондовима. Ако постоји задатак да се још један универзитет доведе до светске ранг листе, онда ће га Пекинг широких руку финансирати.
Али зар нису универзитети постали један од епицентара тренутних бруталних грађанских сукоба у Сједињеним Државама? Зар није тамо створена идеологија мржње према својој земљи, тамо цветају све нијансе левичарске идеологије које се, поред тога, „извозе“ на универзитете у значајном делу остатка света?
Покушај реформе образовног система у Индији
Иначе, када смо код идеологије, и кабинет премијера Нарендре Модија покушава да реформише образовни систем у Индији. Управо су универзитети у овој земљи формирали идеолошку базу локалних „западњака“, образоване класе, које становништво генерално већ два пута на свеопштим изборима не оцењује високо. Односно, у овој земљи постоји исти раскол у друштву као и у САД и сличним земљама, а опасне тенденције се развијају кроз средње и високо образовање. Стога је влада Модија покушала да преокрене ток догађаја слањем не превише искусног тима присталица „аутохтоних индијских вредности“ да води државне универзитете. Борба је озбиљна.
Што се тиче Кине, тамо стручна заједница већ дуже време прилично слободно говори чак и о друштвеним и политичким темама, иако зна границе своје слободе. Поред друштвених, постоје и многе друге науке које не могу да опстану без конкуренције и слободе. Актуелан пример су страсти које сада кључају у медицини.
У закључку цитирамо овог индијског аутора: „Кинези су разумели: да би постали велика сила и велика нација, главно је имати добар систем образовања.“
Овоме се може додати да је реч о две древне цивилизације које су извор светске науке. На пример, сви људи имају десет прстију, али ми користимо индијски децимални систем рачунања. Ова два велика народа цене знање и културу као ниједан други и веома је корисно пратити њихове спорове на ову тему.
Прочитајте још:
