Скоро седам година, радећи у Београду, сваког месеца сам ишао код патријарха Иринеја на разговор. Обично рано ујутру. Он ме је многоме научио доследности чврстини, љубави ка Србији. Научио ме је и, по-српски, да ујутру пијем кафу са ракијом.
У јануару, док сам био пар дана у Београду, позвао сам помоћника Иринеја и затражио састанак са патријархом кад следећи пут дођем у марту, како сам тада планирао. Три минута касније добио сам позитиван одговор патријарха. Али, изгледа, није било суђено.
Смрћу патријарха Иринеја смо постали сиромашнији. И Срби и пријатељи Србије. И Руси, руски народ, наравно. Јединородни и исте вере, како је волео да понавља патријарх.
Вера, праведност, достојанство, мудрост, пожртвовање – главна су црта великог српског патријарха. И душевност, искреност, некад скоро дечја, и чврстина. Све је разумевао, опраштао и, колико је могао, штитио.
Ја ћу, наравно, доћи у Србију, иако је тешко представити Србију без патријарха Иринеја.
Славa му.
