Роман шведског писца, који је међународну славу стекао првенцем „Човек по имену Уве“, објављен је недавно у преводу на српски језик, у издању „Лагуне“.
Кроз причу о малом граду у шведској забити, чији се мештани боре за опстанак своје заједнице, популарни писац овога пута преиспитује границе моралних и свих других људских вредности, а једно од важних питања која поставља јесте да ли одбрана интереса породице и шире заједнице нужно доноси и добробит њеним члановима.
„Ово је, можда, и најозбиљнији Бакманов роман, и по суштини садржаја, и по начину на који обрађује тему, и по распону емоција о којима говори у књизи, а које побуђује и код читалаца. Наравно, на сваких неколико страница наилазимо на Бакманов специфични хумор, препун ироније“, каже у разговору за Спутњик уредница издања Мина Кебин.
Две основне теме којима се Фредрик Бакман бави у роману „Медведград“ јесу одговорност родитеља према васпитању деце и одговорност појединца према заједници и заједнице према појединцу.
„Бакман поставља питање колико је сваки родитељ одговоран за поступке којима ће својој деци, док одрастају, одредити судбину. Градић у којем живе јунаци Бакманове приче, заправо сеоце у некој дивљини у Шведској, окружен је густом шумом која, метафорично, све више гута економски заосталу средину. Људи напуштају тај градић, а његови мештани се боре за егзистенцију. Јуниорски хокејашки клуб у том месту има прилику да победи на годишњем првенству, а то мештанима буди наду да ће се спонзори заинтересовати за њихово место. Огромно бреме заједнице пада на те момке, тинејџере, јер ако не победе на првенству, градић ће изумрети“, објашњава наша саговорница.
Бакман ствара заплет који доводи до тога да се мештани деле на два табора, са различитим ставовима о томе шта су истински интереси њихове заједнице, а управо је то једна од универзалних тачака у његовом роману, која се може препознати у сваком друштву.
„Једна јунакиња у роману каже: ’Овај град не уме увек да уочи разлику између исправног и погрешног, признајем то, али познајемо разлику између добра и зла‘. У савременом свету све нам је теже да као мали, обични људи обезбедимо пристојан живот себи и својој породици, због чега смо склони да занемаримо или заборавимо границе моралних и људских вредности, иако их јасно видимо. Та окренутост личној користи, или користи своје породице, може да доведе у питање смисао постојања друштвене заједнице. Све чешће идемо за користољубљем, урушавајући тиме и саму породицу“, наводи Мина Кебин.
У средишту пишчеве пажње су и полне неједнакости — од веома болне и тешке теме односа друштва и система према жртвама и починиоцима силовања, до односа према запосленим мајкама и „женама од каријере“.
Бакман нас, према речима Мине Кебин, приморава да застанемо и да покушамо дубоко да размислимо о томе шта је добро, а шта је зло у овом свету.
„Он то чини постављајући питање до које мере можемо да будемо себични, односно до које мере смемо да штитимо интересе своје породице, а да то заиста остану интереси те породице. Наводи нас да схватимо да ако нека морална правила пренебрегнемо мислећи да тако штитимо своју децу, можемо да им нанесемо и велико зло“, објашњава Мина Кебин.
Фредрик Бакман је каријеру започео као један од најпознатијих шведских блогера и колумниста. Поред романа „Човек по имену Уве“, који му је донео међународну славу, код нас су преведени и „Моја бака вам се извињава“, „Брит-Мари је била ту“, „Последња прилика“, „Пут до куће је сваког јутра све дужи“ и „Узнемирени људи“.
