00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
21:30
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Александар Први Карађорђевић“
16:00
30 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Реалност је да се Партизан и Звезда боре за место у плеј-ину
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Розанов“
17:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Борис Миљковић: Шаховска партија Фишер—Спаски означила крај Хладног рата, али и крај Југославије

© AP Photo / J.W. GREENМеч Бобија Фишера (десно) и Бориса Спаског (лево) у Рејкјавику (Исланд), 31. август 1972.
Меч Бобија Фишера (десно) и Бориса Спаског (лево) у Рејкјавику (Исланд), 31. август 1972. - Sputnik Србија
Пратите нас
Да ли је чувени шаховски меч између Бобија Фишера и Бориса Спаског означио почетак краја Хладног рата, али и краја Југославије, који ће резултирати мраком деведесетих, питање је које отвара недавно објављена књига „Југословени“ редитеља Бориса Миљковића.

Шах — огледало рововске борбе Истока и Запада

Игра шаха је била огледало рововске борбе Хладног рата. Занимљиво је да су највећи велемајстори и људи који су писали историју шаха били с оне стране ’гвоздене завесе‘ — из СССР-а и Источног блока. То је игра која је од средине прошлог века па наредних 10-15 година представљала једну од врхунских менталних дисциплина, преко које су се две стране, Запад и Совјетски Савез, надметали, а Југославија је неколико пута била у центру збивања. Шах је био готово школска дисциплина и метафора за емотивну и духовну надмоћ над остатком света, односно над Западом“, објашњава за Спутњик Борис Миљковић.

Познати редитељ, чији ће документарни филм „Повратак кући — Марина Абрамовић и њена деца“ премијерно бити приказан 5. децембра на онлајн платформи „МојОФФ“, открива из којих је побуда написао роман који је временски сместио у крај шездесетих и почетак седамдесетих година, а чији су јунаци деца у одрастању.

„Пишем о групи деце која имају између 12 и 14 година и који доживљавају своја прва најразличитија искуства за време лета, на једном изолованом острву на мору. Сва та деца, а они су и Срби, Хрвати, Американци, Немци, Италијани, осећају се на одређен начин делом једног народа, емотивног народа, који је једном ногом у детињству, а другом већ негде другде. Назвао сам их Југословенима, именима непостојеће нације, давно заборављеног народа, да би се по неким карактеристикама, којима је тај народ некада описиван, та група клинаца осећала посебно. У све то је упетљана прича о шаху, као једној од најпопуларнијих вештина које су се у то време играле, а који је описао саму природу Хладног врата и тренутка у коме се планета налазила у време када моји Југословени одрастају.“

Мој кредо је мој лични комунизам

„Југословени“ обилују живописним сликама, читалац често није сигуран да ли су то сећања или снови.

— У животу понекад, када се осврнете, не знате да ли је то што видите истина, нечија шала или сан. Ја не покушавам да представим догађаје, места и ликове оним личним, сноликим. Само указујем и бирам из мојих складишта, мог личног фундуса делове, како би склопљени дали целовиту причу која се можда догодила. Назив „Југословени“ не одређује носталгичност књиге. Напротив, то је хроника нечега што се догодило или пак није.

© Фото : Андреја ЛекоБорис Миљковић са Марином Абрамовић у СКЦ-у
Борис Миљковић: Шаховска партија Фишер—Спаски означила крај Хладног рата, али и крај Југославије - Sputnik Србија
Борис Миљковић са Марином Абрамовић у СКЦ-у

Креирате своју Југославију?

— Ја и иначе у животу креирам свој лични комунизам, свој кредо: „Учини колико можеш, а узми колико ти је потребно.“

Много је детаља у књизи — транзистор чије су батерије причвршћене гумицом за тегле, сакупљање паклица од цигарета... оно што деци остаје у сећању као најлепше успомене из детињства. Да ли се догађаја сећамо у форми асоцијација које везујемо за разне предмете и детаље?

— Јесте, али истом светлошћу обасјана тегла са слатким од белих трешања и тегла са људским органима делују слично. Ако узмемо то као метафору, такви су и догађаји у мојој приповести. Неки су наизглед носталгични и духовити попут транзистора и празних кутија страних цигара, а с друге стране су поједини односи невеште деце који ће можда постати страшни у некој имагинарној будућности.

У лабораторији с ћошка света извршен експеримент над нама

Роман завршавате чувеним шаховским мечом између Бобија Фишера и Бориса Спаског и пишете да се после тог дугог летњег дана спушта сумрак, а ноћ пада касније са деведесетим годинама. Шта је Вама значио тај меч?

— Коинциденција је да је сада у моди серија „Дамин гамбит“, у којој се одређени политички догађаји интерпретирају кроз играње шаха. Занимљиво је да је у том надметању Истока и Запада преко шаха Југославија неколико пута била у центру збивања. Овде у Београду је био организован меч између Совјетског Савеза и остатка света — тако се звао — и неколико наших велемајстора је играло важне улоге у целој тој причи. Највећи велемајстори и људи који су писали историју шаха били су с оне стране „гвоздене завесе“ — из СССР-а и Источног блока. У тим земљама почев од Источне Немачке, преко Мађарске, до Русије шах је био готово школска дисциплина и метафора за емотивну и духовну надмоћ над остатком света, односно над Западом. Појавом Бобија Фишера цела та ствар је уздрмана и шаховски меч у Рејкјавику је тачна слика тога.

© Sputnik / Папоров / Уђи у базу фотографијаБорис Спаски (десно) и Боби Фишер (лево) на мечу на Шаховској олимпијади у Хавани
Борис Миљковић: Шаховска партија Фишер—Спаски означила крај Хладног рата, али и крај Југославије - Sputnik Србија
Борис Спаски (десно) и Боби Фишер (лево) на мечу на Шаховској олимпијади у Хавани

Кажете да је то могући почетак краја тог ривалитета Истока и Запада, почетак краја Хладног рата.

— У исто време то је почетак краја Југославије. Тада ће бити лагано изгласан чувени Устав који ће само две године касније преуредити ондашњу Југославију, у замаху су тенденције „хрватског пролећа“, као и либерализам у Србији и већ се може назрети почетак краја Југославије. Зато ми је занимљиво да се тај меч одржава на Исланду, на коме дан у то време заиста траје бесконачно дуго, у ћошку света где се као у лабораторијским условима изводи експеримент над свима нама из тог времена. То је сумрак, а резултираће мраком деведесетих. Сви моји ликови ће то преживети и они својим потомцима сведоче о томе.

Маринин повратак кући

Документарац „Повратак кући — Марина Абрамовић и њена деца“ премијерно је пред публиком 5. децембра. Да ли је идеја о филму била Ваша или Маринина?

— Марину знам много дуже него она мене. Био сам клинац од 13-14 година и љубопитљиво сам се бавио Студентским културним центром. Та група од шесторо уметника, међу којима је била и Марина, и атмосфера СКЦ-а била ми је као адолосцентну занимљива и значајна, поготово што сам први пут видео једну уметницу голу, на снимку њеног рада. Био сам фасциниран том посебном врстом женствености. Тако да је право упознавање са њом поводом изложбе „Чистач“, када је требало за РТС да урадим интервју, за мене имало један смешни младалачки контекст за који она није знала. Одмах смо се једно другом допали, а интервју који смо урадили био је иницијална каписла за настанак овог филма. Наредих годину и по дана Марина и ја смо често били заједно.

Њен боравак у стану који је напустила пре 40 година је врло емотиван, боравак у СКЦ-у такође. Да ли сте хтели да покажете управо то — њену емотивну страну?

— То је била централна идеја филма. Ја сам хтео Марину да представим као дубоко осетљиво људско биће, као неког ко је своју велику успешну каријеру сконцентрисао око емотивног живота сопственог бића. Било ми је јако важно да публици представим Марину на тај начин. Њен боравак у Београду, у стану и СКЦ-у, па и финале филма — њено давање младој публици на ливадама Ушћа, били су разлог за снимање овог филма. Своје деловање она је концентрисала око свог емотивног бића, с једне стране, и свог порекла, с друге старне. За Марину је веома важно да потиче са Балкана, из Београда, из периода историје и атмосфере о којима и говори. Њен први свестки успех — „Златни лав“ у Венецији крајем деведесетих година је базиран на раду „Балкански барок“ и он је њен уметнички кредо.

Најснажније осећање — бол

Филм почиње њеном причом о страху, а у другом сегменту каже да су све њене одлуке проистекле из љубави. У којој мери су је та два осећања одредила као уметника?

— Истакао бих треће осећање — бол. Један од алата њеног уметничког исказа јесте бол, који у себи садржи и љубав и страх. Њени велики успеси су базирани на дуготрајућим перформансима, „Уметник је присутан“ је трајао 90 дана, „Кућа са погледом на океан“ 12 дана. То је притисак на сопствено тело који резултира приличним болом. У савладавању бола лежи узбудљивост њеног перформанса.

© Фото : Андреја ЛекоМарина Абрамовић у Музеју савремене уметности у Београду
Борис Миљковић: Шаховска партија Фишер—Спаски означила крај Хладног рата, али и крај Југославије - Sputnik Србија
Марина Абрамовић у Музеју савремене уметности у Београду

Да ли је, радећи на превазилажењу својих граница, Марина тежила слободи, јер у филму и каже да је увек желела само да буде слободна?

— Јесте. Када говори о болу, она каже да у тренутку када се пређе једна граница бола из физике се одлази у метафизику. Онда се реални бол не осећа и он постаје метафизички појам. Пешачење по Кинсеком зиду, седење 90 дана и комуникација са 950.000 људи јесте с оне стране реалног и разумног и то је пут ка Марининој личној слободи. Мислим да је она ту територију освојила пуно пута.

Звезда као „Ролингстоунси“

Шта сте открили о Марини у Америци? Како се изборила за свој статус међу 375.000 уметника које је затекла у Њујорку када је у 55. години стигла тамо, који је њен статус данас?

— Марина делимично живи у Њујорку и описује га у филму као дом за више стотина хиљада уметника који свакодневно покушавају да пронађу своје место под сунцем. Она станује у Гриниџ Вилиџу. У стану изнад ње станује Синди Шерман, прекопута је Пети Смит, у њеној близини је становала Сузан Зонтаг, која јој је била другарица, а прекопута је Лори Андерсон, велика америчка уметница и удовица Лу Рида. Чак и тиме је јасно да је Марина у поп култури у самом врху, да суверено стоји на том малом простору са само још неколико људи. Она је у Њујорку јако омиљена и велика звезда којој не прети гашење у догледном периоду. Ако бисмо поредили са рокенролом, она је Мик Џегер, она је „Ролингстоунси“.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала