„Оштар вербални сукоб“ на видео-конференцији шефова дипломатије НАТО-а „засенио је извештај о начину на који би пакт требало да се адаптира до 2030. године“, открио је портал „Политико“ позивајући се на изворе из више савезничких делегација.
Иронија је утолико потпунија што извештај позива савезнике и да се, у циљу постизања нарушеног јединства, „обавежу на кодекс доброг понашања“...
Унутрашњи проблеми
Уместо тога, како описује „Политико“, амерички државни секретар Мајк Помпео напао је свог турског колегу Мевлута Чавушоглуа због подстицања тензија у Медитерану и због „поклона Кремљу у виду куповине руских противваздушних система“. Чавушоглу је на то оптужио Помпеа да је телефонирао европским савезницима како би их удружио против Турске, да би се у дискусију потом, поред осталих, укључио и француски министар спољних послова Жан-Ив ле Дриан, оценом да „неће бити могуће постићи кохезију унутар алијансе ако Турска буде опонашала агресивни интервенционизам Русије“...
Но далеко од тога да Турска и њено тобожње подражавање тобожње агресије Русије представљају једини, или највећи, проблем с којим се данас суочава западни војни пакт, па је зато и доспео у то стање које је Макрон описао као мождана смрт. Уосталом, да је само једна чланица проблем, па макар то била и важна чланица као што је Турска, вероватно да не би Столтенберг ни морао да позива у помоћ своје експерте, предвођене бившим немачким министром одбране Томасом де Мезијером и америчким дипломатом Весом Мичелом.
Њихов извештај заправо представља позив НАТО-у да проблем слабљења своје унутрашње кохезије реши тако што ће постићи јачу кохезију; но, да је то тако једноставно, вероватно да потребе за овом препоруком не би ни било јер би адекватна мера јединства унутар НАТО-а већ постојала.
Два системска ривала
Проблем нејединства с којим се НАТО сад суочава, упозоравају Столтенбергови експерти, већи је него икада раније зато што ће „свет у наредних 10 година постати много другачији него што је данас“, и то ће бити „свет супротстављених великих сила, у коме агресивне ауторитарне државе с ревизионистичком спољнополитичком агендом настоје да прошире своју моћ и утицај“.
Укратко, проблем је у два „системска ривала“, у Русији и Кини. А консензус унутар НАТО-а, упозорава ова група НАТО експерата, због различитих приоритета чланица пакта биће све теже постићи.
Нови стратешки концепт
Како НАТО хоће, и да ли може, да превазиђе овај проблем? На који начин планира да се супротстави Русији и Кини, и до какве би ескалације то могло да доведе? И како ће се ови НАТО планови за наредну деценију одразити на наш Западни Балкан?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и професор међународних односа Срђан Перишић.
Извештај Столтенбергове групе експерата, објашњава Митар Ковач, „резултат је процене НАТО-а да своје будуће деловање мора да заснује на другачијим принципима него до сада, на основу којих ће бити израђен и његов нови стратешки концепт“.
„Од 2008. године, коју су обележили рат у Грузији и велика економска криза, траје велика промена у глобалним односима, с повратком Русије и доласком Кине на велику сцену. Овај мултиполарни поредак у настајању — коме се Запад опире — изискује и нову стратегију НАТО-а, јер се показало да је досадашња, из 2010, застарела и неадекватна приликама које су у међувремену настале,“ указује Срђан Перишић.
„Из тога проистиче и појачана брига за очување јединства НАТО-а, јер многе његове чланице имају интерес да сарађују са силама које су означене као његови главни ривали, а то су Кина и Русија. И стога ће НАТО у периоду до 2030. покушати да ојача политичку димензију своје кохезије, и да постане центар у коме ће бити доношене одлуке о заједничкој спољној политици. Чиме ће, узгред буди речено, Европска унија као фактор у доношењу одлука бити потпуно гурнута у запећак“.
Централни комитет НАТО-а
Да аутори ове визије за будућност НАТО-а заиста верују да решење лежи у стварању својеврсног Централног комитета, показује и њихова препорука да „савезници треба да формулишу националне политике које су у складу с политиком коју је развио НАТО“. А предлаже се и оснивање институције под називом „Центар изузетности за демократску отпорност“, која треба да „пружи подршку појединим чланицама“ у случају угрожености „функционисања њихових демократских институција и процеса“ — што би могло да се схвати и као претња интервенцијом уколико би нека од држава покушала да скрене са зацртаног курса.
„Реч је о централистичкој намери глобалиста из НАТО-а да пониште суверенистичке политике својих појединачних чланица, а све зарад интереса неолибералног капитала и отуђених центара моћи за које НАТО представља машинерију за обезбеђивање нових тржишта“, коментарише Митар Ковач.
Украјина и Грузија
Али нису опасне намере исказане само унутар садашњих граница НАТО-а, већ и ван њих.
А главна мета је Русија, за коју се наводи да ће „током наредне деценије вероватно остати главна претња с којом се НАТО суочава“, ово уз предлог да „НАТО политика отворених врата треба да буде поново ојачана“, те да НАТО треба да „прошири и ојача партнерства са Украјином и Грузијом“.
„Русија је јасно дефинисана као главна војна претња у Европи. И зато, предвиђа Срђан Перишић, „треба очекивати да ће, буде ли овај концепт усвојен, поново бити актуелизовано провоцирање Русије преко Украјине и Грузије. Али Русија је јасно ставила до знања да то неће посматрати мирно као у ранијем периоду ширења НАТО-а на исток упркос обећањима његових челника да се то неће догодити“.
И зато, напомиње Перишић, „нереална је амбиција писаца овог документа. Јер, изградња новог поретка значи да њихова моћ и снага опадају у односу на ранији период, у коме већ нису били довољно снажни да остваре своје намере у Украјини и Грузији. А сада, када су дакле слабији него што су били, желе да остваре више него што су могли тада.“
У овом документу, додаје генерал Ковач, „јасно се види и да је НАТО и те како свестан војне супериорности Русије, која је у свим видовима борбених система предалеко одмакла да би ико могао да је угрози. Па се управо зато, паралелно с опкољавањем Русије од севера до југа, и предвиђа активирање Украјине и Грузије, преко којих ће покушати да одвуку пажњу и ресурсе Русије кад процене да је наступио погодан моменат“.
Дестабилизација Западног Балкана
У склопу ових планова је и Западни Балкан, који се на неколико места спомиње у контексту потребе за НАТО „одговором на дестабилизацију широм Западног Балкана“, с акцентом на Босну и Херцеговину за коју се предлаже „јачање ангажовања“.
„Ово је очекивано, јер, иза прве линије НАТО држава према Русији постоји ‘недовршени посао’ у нашем региону. И зато се осмишљавају различити видови интеграција овог простора којима је заједнички циљ да се из њега уклони сав ‘дестабилизујући’ утицај Русије и Кине. При чему треба имати у виду да они за ‘нестабилно’ проглашавају све што није под њиховом потпуном контролом“, напомиње Митар Ковач.
И стога, наводи Срђан Перишић, у наредном периоду „треба очекивати појачан притисак на Републику Српску да се сагласи са уласком БиХ у НАТО, иако је јасно да је то против њеног интереса пошто би тиме у питање довела и сопствени опстанак. А уласком Босне у НАТО и Србија би се нашла пред свршеним чином“.
Неоствариви планови
Формулисање овако амбициозних планова, међутим, не значи и да ће они моћи да буду остварени, сагласни су Спутњикови саговорници.
„Биће изазивања криза, можда и регионалних сукоба, али из ових процеса НАТО неће изаћи јачи него што је био већ још слабији, и то унутар сопствених водећих чланица у којима су управо из свих ових разлога и ојачали суверенистички покрети који у питање доводе чак и само постојање НАТО-а,“ прогнозира Митар Ковач, коме на известан начин за право даје и сам извештај „НАТО 2030: Уједињени за ново доба“, који упозорава да су „унутар НАТО-а порасле друштвене разлике, и доводи се у питање сама представничка демократија“.
И Срђан Перишић сматра да је реч о самоубилачком покушају гашења пожара бензином, у коме ће проблем раста суверенистичких покрета покушати да реше тако што ће им одузети право гласа:
„Проблем унутрашње неслоге они желе да реше спољном политиком која ће, уместо да буде формулисана унутар самих држава-чланица и затим усклађивана, њима бити наметана од стране НАТО-а“.
Али, закључује Перишић, „њихова моћ данас је далеко слабија него што је била током деведесетих година прошлог века, и до 2030. ће постајати све слабија. Управо зато, све и ако ћемо од њих доживети притисак, ми у Србији не треба да се плашимо НАТО-а, јер иза њега више не постоји снага какве је било у ранијем периоду“.
Прочитајте још:
