У филму „Дара из Јасеновца“ Предрага Гаге Антонијевића (српском кандидату за Оскара, недавно номинованом и за награду „Златни глобус“) Марко Јанкетић игра Вјекослава Макса Лубурића, злогласног заповедника овог концентрационог логора.
Страдање у Јасеновцу, југословенски камен спотицања
„Страдање у Јасеновцу је врло контроверзна, деликатна тема, која је углавном била камен спотицања између наших народа у бившој Југославији и било је јако осетљиво бавити се тиме. Сада је питање зашто се после распада Југославије нико није усудио да сними играни филм о томе. Можда није било доброг сценарија, приче која би била довољно снажна, а да не уплиће политику. Ја се надам да ће овај филм пружити могућност за неку врсту катарзе и разумевање између свих страна које су биле укључене. У Другом светском рату страдала је моја породица, са очеве и мајчине стране. Страдали су људи на свим странама и тај зачарани круг мора да се прекине. Иначе ћемо живети у овом паклу заувек “, упозорава Јанкетић.
Изазов је тумачити психопату
Улога злогласног Лубурића представљала је, каже, велики изазов - могућност да тумачи осведоченог злочинца, зликовца, психопату.
„Проучавајући његов пут до врха, увидео сам да он има све типичне особине психопате и мени је то као глумцу био изазов, као и прилика да се уопште бавим овом великом темом“, додаје Јанкетић.
Припремајући се за лик Макса Лубурића, месецима је читао његове биографије, историјске изворе, слушао говор који је Лубурић одржао у Шпанији, на скупу усташке миграције у време када се већ разишао са Анте Павелићем.
„Он је рођен код Љубушког. Оца су му, по његовом сведочењу, убили жандари у Краљевини Југославији. Био је шверцер дувана и умро је када је Макс имао пет година. Мајка му се преудала, а он је често мењао школе. Избацивали су га. Био је делинквент и већ се ту назирао неки социопатски тип личности, мада мени више делује као психопата. Социопате нису толико интелигентне, немају ту врсту магнетизма, способности да манипулишу и напредују као Лубурић. Био је веома способан, говорио је пет језика. Биографија Макса Лубурића је јако занимљива и било је узбудљиво чачкати по том мраку и бавити се пореклом те патолошке мржње“, истиче популарни глумац.
Макс Лубурић као Тони Сопрано
Јанкетић чак пореди Лубурића са Тонијем Сопраном из телевизијске серије „Породица Сопрано“.
„Волим да гледам ту серију о кримниналцу који је с једне стране брижан отац, а с друге убија људе, дилује дрогу, бави се криминалом. Макс Лубурић је био такав човек. Он је обожавао своје ћерке, своју жену, уколико је могуће да психопата има таква осећања. Био је привржен својој породици. На свим фотографијама је насмејан, са неким голубом, а у Сарајеву је била зграда у којој је организовао перверзне садистичке пирове. Крици су се чули током ноћи. У историјским изворима постоје сведочења о начинима мучења који су толико дегутантни да препричавање тога не би пријало слушаоцима и гледаоцима“, наводи Јанкетић.
Хорор из перспективе детета
Јанкетић открива да је и редитељ прилагодио естетику смрти и бруталности, јер у супротном осетљиви људи не би то могли да гледају. Мрак, хорор, страшна трагедија представљени су из перспективе дванаестогодишње девојчице коју игра Биљана Чекић.
„Било је то врло захтевно за њу, али она је мало чудо, како само тумачи лик Даре, детета које је у сваком смислу невино. За мене је то најузбудљивије у овом филму. Осетио сам снагу тога још док сам читао сценарио, а потом и када сам гледао на сету. Ми се стално бавимо бројкама. Бавили смо се и после Другог светског рата и после рата деведесетих година и заиста је то постало дегутантно. Прича испричана кроз очи детета је нешто најснажније и тако и треба да буде“, наглашава глумац.
Плодно тле за погрешне интерпретације
Марко Јанкетић за себе каже да воли историју и да је изучава са жељом да доживи катарзу, излечење, извуче поуку, а не да би још више мрзео.
„У Другом светском рату страдала је моја породица, са очеве и са мајчине стране. Људи су страдали на свим странама. Тај зачарани круг мора да се прекине. Иначе ћемо живети у овом паклу заувек. Сви ми на овом простору истичемо да је баш наша култура најбитнија, најјача, најбоља. Свако тврди да је његова религија најбоља, а све религије треба у себи да носе љубав. Проучавао сам нашу историју, али и Јапана, Немачке, Пруске, САД, Латинске Америке, Рима, руске империје. Из свега тога црпим инспирацију за племените ствари и мислим да овај филм може да бити такав, али опет ће га интерпретирати на погрешан начин, јер смо ми нажалост плодно тле за то“, истиче глумац.
Волим да се бавим човеком
Проблеми човека и друштва су, каже, у његовом фокусу и на основу тога бира улоге.
„Због тога и волим свој посао. Волим да се бавим човеком, различитим карактерима и проблемима који човека муче, различитим емоцијама. То је најлепша игра. Тако се и образујем. Када се бавимо Шекспиром, Алфредом де Мисеом, Тургењевим, Молијером, не бавимо се само конкретним проблемом, већ и свим политичким, друштвеним, културним околностима тог времена које стављамо у контекст данашњице, актуелизујемо их на одређен начин. Шекспирове теме су пак свевремене и све то мене као човека обогаћује. Радећи Алфреда де Мисеа ('Лоренцачо'), бавили смо се Фиренцом, Венецијом, политичким питањима тог времена. Схватиш да се неке ствари никада не мењају, како се развијала политика до данас, како су људске емоције – патња, чежња, радост – исте. То је духовна сатисфакција без које не бих могао да живим. Упао бих у неку апатију, депресију“, истиче Јанкетић.
Ситком „Три мушкарца и тетка“
Након филмова „Бели, бели свет“ Олега Новковића, „Шишање“ Стевана Филиповића, „Кругови“ Срдана Голубовића, „Бранио сам Младу Босну“ Срђана Кољевића, „Бићемо прваци света“ Дарка Бајића, „Заспанка за војнике“ Предрага Антонијевића, серија „Јутро ће променити све“, „Убице мога оца“, „Државни службеник“, Јанкетић тренутно снима ситком „Три мушкарца и тетка“.
„Мислим да је ситком потцењен жанр и код људи који га пишу и код глумаца и код редитеља. На западу, а у последње време и на истоку, ситком је врло популаран жанр. То је комедија карактера и сутуација, која се мени допада. Гледајући такву серију, немаш неки посебан ангажман, али знаш да си у сигурном моду, да се ту ништа страшно неће десити. То су такозване 'разби брига' серије које такође треба да постоје поред великих тема око којих мораш емотивно и интелектуално да се ангажујеш. Снимам са Секом Саблић, Пером Божовићем, Христином Поповић, дивним колегама. Уживам“, истиче Јанкетић.
Кочоперни Црњански и велики Шијан
Једну сцену има и у новом филму Слободана Шијана „Буди Бог с нама“ о Бошку Токину и снимању првог авангардног филма на овим просторима двадесетих година прошлог века.
„То је мињончић, слатка сценица - боксерски меч. Играм Црњанског. То ми је прилика да упознам великог редитеља Шијана и одиграм још једног човека који је постојао, а који је светла страна наше историје. Црњански је био шланк као ја, волео је бокс, био је у соколском друштву и био је, како ми у Црној Гори кажемо, прчевит, кочоперан“, истиче Јанкетић.
Поред Милоша Црњанског, Јанкетић је тумачио и Иву Андрића, у филму „Бранио сам Младу Босну“.
„И то је епизода. Нисам имао прилику да играм такве личности тако да развијам њихове ликове. Не знам како бих се у томе снашао. Мени би било занимљиво да видим да је неко решио Стаљина, Тита или Рузвелта или Реја Чарлса тако што је ушао у њихов начин мишљења као што је Хоакин Финикс одиграо Џонија Кеша. То је теже, значајније и то је изазов“, сматра Јанкетић.
Позориште је данас избеглиште
Поред обавеза око снимања, стиже и да игра у Југословенском драмском позоришту које је свој рад прилагодило новим мерама, тако да представе почињу у подне.
„Позориште је као неко избеглиште, не у пежоративниом смислу, него у најлепшем. У позоришту смо ушушкани са нашом публиком. Имамо прећутан договор. Пристали смо на ту илузију и ми и они и када се деси позоришна магија, то је чин који заувек остаје у нама“.
Прочитајте још:
- Злочин са именом и презименом: Шанса да цео свет чује за велику трагедију Срба /фото/
- „Дара из Јасеновца“ српски кандидат за Оскара
