Много је интереса било у игри, и на регионалном и на светском нивоу, а током демонстрација у Египту помињало се да су организоване по српском моделу.
Превирања у земљама Северне Африке и Блиског истока, касније названа Арапским пролећем, почела су у у децембру 2010. у Тунису, а већ у јануару букнуо је бунт у Египту који је завршен свргавањем Хоснија Мубарака после тродеценијске владавине.
Србија таргетирана као организатор Арапског пролећа
Бивши амбасадор Србије у Каиру, новинар Драган Бисенић објашњава да је Србија била једна од земаља која је таргетирана као организатор Арапског пролећа.
„За године које сам провео у Египту дао сам око 500 интервјуа одговарајући на једно исто питање – да ли смо ми организовали Арапско пролеће, да ли смо ми били иза тога. Појављивали су се текстови како је све то урађено по српском моделу. У почетку сам покушавао да се одбраним а после сам видео да то нема смисла, па сам рекао да бих волео да ми можемо да променимо власт у земљи као што је Египат“, каже Бисенић, подсећајући да се у контексту протеста у Египту помињала организација Канвас чији је оснивач био бивши „отпораш“ Срђа Поповић.
Бисенић за Спутњик истиче да се свакако не може рећи да није било директног страног мешања других сила и земаља које су радиле на обуци оних који су организовали демонстрације.
Улога страних актера
Према мишљењу др Слободана Јанковића са Института за међународну политику и привреду, улога страних актера током Арапског пролећа била је више у томе да усмеравају постојеће незадовољство у земљама погођеним побунама и да га искористе да осигурају своје интересе.
Јанковић подсећа да је у неким земљама попут Либије дошло и до директне стране интервенције.
“Тачно је да је Савет безбедности УН донео две резолуције о Либији - о забрани летења и заштити цивила али то се претворило у војну агресију три земље Француске, Велике Британије и САД, а онда врло брзо НАТО-а, што је изашло из оквира резолуција”, наводи Јанковић.
У Египту и Тунису директне војне интервенције није било, али су реализовани интереси Американаца, док је рецимо у Бахреину била потребна интервенција Саудијске Арабије уз аминовање САД и Британије да се смири незадовољство шиитске већине.
Према оцени Јанковића и Бисенића, у Арапском пролећу најгоре су прошле три државе: Либија, Јемен и Сирија: у Либији су у току преговори зараћених страна, док у Сирији и Јемену ситуација после година оружаних сукоба ни издалека није решена.
“Арапско пролеће тешко да је иком донело ишта добро: економско стање у земљама региона је лошије, као и стање са становишта демократије и људских права. Али оно што је крупна промена јесте да имамо феномен да све више арапских држава почиње да признаје Израел и успоставља што непосредне, што посредне односе с јеврејском државом. И то је нека промена. А наравно, појавили су се нови играчи у региону, а то су Русија и Турска”, напомиње Јанковић.
Русија се профилисала као велика сила
Русија је, како додаје, својим ангажовањем у Сирији осигурала партнерство и добре уговоре у испоруци наоружања бројним земљама на простору Блиског истока и Северне Африке.
“Одлично су искористили ситуацију у Сирији и спасили Башара Асада, а та интервенција је отворила врата да Русија поново профилише себе као велику силу”, каже овај експерт.
Кад је реч о Турској, Бисенић додаје да је та земља током Арапског пролећа међу првима подржала сваки од протеста и свргавање дугогодишњих лидера тих земаља, а да је сада неоспорни добитник тих промена.
“Турска је данас остварила значајне резултате у ширењу свог утицаја па бисмо могли да је назовемо неком врстом регионалне велесиле”, сматра бивши амбасадор.
Као једну од тешких последица превирања која су као грудва снега прошле регионом Бисенић издваја талас избеглица који је запљуснуо Европу, а који и даље траје. Постоје читаве мреже људи које профитирају од пребацивања избеглица у Европу, својеврсна мигрантска индустрија а, како напомиње наш саговорник, не треба заборавити ни стратешки аспект који се тиче односа Европа и Турске.
Турска брана за избеглице ка Европи
У првом таласу Турска је била кључна земља која је пропустила милионе избеглица из Сирије, између 2-3 милиона људи, а сама Немачка је апсорбовала 2 милиона. Друге земље у Европи су то дочекале са много мање разумевања, што је био један од услова за појаву популистичких организација и странака и важан разлог за излазак Британије из ЕУ.
“Претња мигрантском поплавом и сеобом народа није нестала због тога што Турска и сада има између 2 и 3 милиона избеглица из Сирије које је збринула. Она сад држи баријеру између Европе и новог мигрантског таласа и кад год дође до кризе између Турске и Европе, Анкара потегне то питање”, примећује Бисенић.
Међу ретким позитивним последицама таласа побуна Бисенић истиче да су неке земље извукле поуке из туђих искустава, па су тако заливске монархије и Саудијска Арабија постале свесне потребе да се реформишу у погледу права жена, укључивања младих, нормализацију односа с Израелом. “У сваком случају, арапски свет је, ако ништа друго, после тих бурних догађаја схватио да мора да се промени”, констатује Бисенић.
Прочитајте још:
