Око наслова књиге, која је издата под насловом „Краљ Никола – цар јунака“, било је, каже Бабац, доста унутрашње борбе.
„Првобитни наслов је био мало другачији и књига је требало да се зове „Никола I – српски краљ Црне Горе“, што је, по мени, у једној хаику реченици врло прецизан опис његове личности. Међутим, сматрао сам да је то исувише провокативно, узимајући у обзир да је цела ситуација у Црној Гори још ровита. Размишљао сам које би друго објашњење ко је он било најпрецизније и узео сам тај термин „цар јунака“, јер су га тако називали за живота. Он је тако био перципиран од његовог народа“, објашњава наш саговорник.
Сукоби са Обреновићима и Карађорђевићима – ко је већи Србин
Након неколико година проучавања живота краља Николе, Бабчев закључак је, како каже, да су сукоби са краљевским кућама из Србије вођени не око тога ко је Србин, а ко не, већ ко је већи Србин и која ће држава, Србија или Црна Гора, бити Пијемонт српства.
„С друге стране, рекао бих да је Никола имао комплекс више вредности у односу на обе нововековне династије у Србији зато што је сматрао да су и они скоројевићи, да су до јуче били свињарски трговци које су одједном постале народне династије. Он је себе упоређивао са светородном династијом Немањића јер су и Петровићи у свом низу имали једног свеца – светог Петра Цетињског“, наводи Бабац.
Петровићи су имали дужу владарску традицију од Обреновића и Карађорђевића, уз то имали су свеца у породици и те аргументе користио је Никола како би нагласио своје првенство као претендента на ујединитељску улогу у српству.
Међутим, мала територија, малобројно становништво, неповољан географски положај и економска неразвијеност, нису Николи ишли у прилог.
Русија је била држава која је економски издржавала Црну Гору помажући јој са 850 000 рубаља годишње – 500 000 рубаља уплаћивано је у буџет Црне горе, а остатак је ишао на издржавање стајаће војске. Уз то треба додати помоћ у храни и испоруке наоружања – ти подаци, према Бабчевим речима, показују да је Црна Гора била економски неодржива.
Краљ Никола – икона постмодерног црногорског сепаратизма
Никола Петровић постао је последњих деценија икона црногорског сепаратизма, сепаратизма који стоји насупрот српству, што Бабац објашњава постмодерним временом у коме чињенице више нису релевантне, док се наша гледања на свет, без обзира да ли је у питању прошлост, садашњост или будућност базирају на растегљивим и релативним перцепцијама.
„Управо због тога нисам желео да дајем своја тумачења, него сам цитирао. Цитирао сам његове прогласе из Анексионе кризе, прогласе из 1912. и 1914, имате говоре председника Скупштине и владе… Ту је српство свака друга реч, тако да нема потребе за интерпретацијом, довољно је само да цитирате постојеће изворе. У књизи има много цитата из којих се види величина и обим фалсификата прављења од Николе некакве сепаратистичке иконе“, сматра Бабац.
Какав деда, такав унук
Почевши од Николиног књижевног рада, од „српске Марсељезе“, песме „Онам', онамо“, српство је било централно место Николиног дела, додаје наш саговорник.
Поета, војник, политичар… Краљ Никола је по особинама наликовао ренесансном владару, каже Бабац. О његовом карактеру савременици су се изјашњавали и афирмативно и негативно.
„Најчешће су га карактерно портретисали као неухватљиву особу. И он заиста и јесте био такав. Рецимо, када краљ Петар говори о својим синовима, каже Ђорђе је мој, он има карађорђевићевску крв, а Александар је прави Петровић. Он је неухватљив, не зна се шта мисли – тачно га је портретисао као правог наследника свога деде Николе“, објашњава Бабац.
Неухватљивост мисли и карактера била је главна особина краља Николе. У својим дипломатским и политичким маневрима, Никола се превасходно водио бригом за своју династију, којој је желео да обезбеди сигурност. У томе лежи и његова трагедија, јер га је то и одвело у пропаст.
Прочитајте још:
