Најновији пример тога у медијима је израелска обавештајна служба Мосад, која се све чешће појављује у вестима, серијама и филмовима, а детаљи операција те службе сада су доступни јавности више него икада. Популарност им не смета, тврде бивши агенти, јер су им потребни регрути. Осим тога, та служба спроводи кампању регрутовања путем друштвених мрежа и гласина о успесима агенције.
Крими-драма серије у којима главни ликови раде за државне органе реда и безбедности последњих година су постале популарне и у Србији. Само неке од њих су „Државни службеник“, „Убице мог оца“, „Група“, „Војна академија“...
Регрутовање путем серија и филмова у Србији
Суоснивач Института за дигиталне комуникације, психолог Ана Мирковић за Спутњик каже да филмови, серије и кампање на друштвеним мрежама могу да веома јако утичу на човечију жељу да се запосли у некој државној служби, као и да је данас све бренд, па и државне институције, због чега морају да граде емоцију.
„Идентификацијом с ликовима из серија, романа, спотова лакше се ’хвата‘ људска емоција. То се у нашем послу зове ’нејтив контент‘. Ви не видите да неко директно некога рекламира, али у природном окружењу се појављују ликови с којима се лако идентификујете, навијате за њих, симпатични су вам због улоге. Код серија се јако пажљиво бира ко ће коју улогу да игра“, објашњава Ана Мирковић и додаје да је један од добрих примера за то серија „Војна академија“.
Она предочава да се људи идентификују, пре свега, са ликом из серије, потом с организацијом, институцијом или покретом, након чега они који регрутују спроводе маркетиншку кампању усмерену ка људима који су погодни за запошљавање.
„Цео тај пакет развија позитиван сентимент и људи се отворе, а то чак буде и социјално пожељно занимање, прво на листи. То је један озбиљан маркетиншки подухват. Такви пројекти се планирају и праве на нивоу десетогодишњих планова. Случајности у овом послу нема. Осамдесет одсто информација које до нас стижу као вести су продукт компанија, ПР и маркетиншких служби“, предочава Ана Мирковић.
Она напомиње да у свакој причи постоји разрађена мистичност, додатна маштовитост и еуфорија, који често подижу очекивања на висок ниво који не одговара реалности. То приписује ПР-у, који не сме да садржи лажи, али сме да преувеличава.
Агенције не воле публицитет
С друге стране, професор Факултета безбедности Зоран Драгишић наглашава да треба направити разлику између обавештајних агенција и војске, полиције и других органа реда када је у питању промовисање путем медија, јер агенције не желе да се експонирају ни на који начин, те вероватно то ни не раде, док војсци и полицији одговара да јавно граде имиџ и на тај начин привлаче људе.
„Обавештајне и службе безбедности се, генерално, не труде да се људима много допадну. Оне су најсрећније када се о њима најмање прича и зна. Конспиративност је једно од основних начела рада тих служби. Оне не чезну много за публицитетом, напротив, публицитет служби никада није добар. Има различитог света који прича свашта о службама, свом учешћу у раду агенција итд. То су све мање-више приче које не треба узимати превише озбиљно“, истиче Драгишић.
Он предочава да обавештајне агенције запошљавају људе махом путем конкурса.
„Спроводе се врло озбиљне безбедносне и психофизичке провере. Кандидати се врло пажљиво бирају за рад у тим службама. Није им потребно да кажу: ’Хајде, људи, дођите да радите у БИА-и‘“, напомиње Драгишић.
Две стране служби у филмовима
Филмски критичар Иван Велисављевић указује на то да се државне службе у филмовина најчешће појављују двоструко. Једна страна медаље је да су оне извори државне моћи, представљају патриотизам. Ликови агената имају задатак да хомогенизују нацију, тако што показују да се држава брани од непријатеља, врло често спољних. Пример за то је циклус филмова о Џејмсу Бонду, британском агенту.
„Државе које имају империјалне презензије у филмовима често показују снагу своје организованости и грађанима говоре да нико не може угрозити сигурност државе, тако што приказују те службе као добро организоване, свемоћне, готово суперхеројске“, објашњава Велисављевић.
Друга страна је да се државни службеници у обавештајним агенцијама врло често приказују као силе тајне моћи, која је узурпирала државу и у потпуности контролише друштво и политичаре и представља конспиративни центар озбиљне и опасне политичке моћи.
„То говори да у многим друштвима, где год се појављује подела власти, либерална демократија или капитализам у крајњем случају, имате тенденцију да грађани немају поверења, упркос свим бајкама о томе како постоји владавина права, како се полиција и службе могу контролисати и како раде у корист друштва. Имате неповерење и страховиту несигурност да се моћ може преузети. То можда ни нема много везе са политичким контекстом, већ универзалним односом према власти и моћи. Драма се од Шекспира бави узурпацијом моћи, а обавештајне службе тог типа су врло погодне и врло лако могу да склизну, што знамо из историјског искуства. Зато су захвалан драмски материјал. Да не причамо о томе да сви службеници стално учествују у нечему опасном, где се ради о животу и смрти, што је занимљиво да се гледа“, закључује Велисављевић.
Сазнајте: Зашто руску тајну службу и даље зову КГБ?
Прочитајте још:
