Мајстор фудбала, човек коме је дриблинг био важнији од свега, играч светске класе кога није занимало такво признање...
Шеки је играо за публику, као да је вапио за аплаузима не би ли добио потврду своје виртуозности, а све због чињенице да није веровао да ће икада моћи да дође до прилике да понесе дрес Црвене звезде.
„Врата Звезде су била као од челика и деловала су као да ми се никада неће отворити. Бар да су ме пустили мало да жонглирам, да покажем шта знам... Терали су ме чим би ме угледали, све због ниског раста, дебељушкастог изгледа и, како се сада оправдавају, безобразлука који су читали из мојих очију“, говорио је Шекуларац.
Он је знао колико зна и већ са 13 година је говорио да на свету постоје само три мајстора фудбала – Метјуз, Пушкаш и Шекуларац.
Своје умеће је могао да показује само у дворишту зграде, говорио је како је волео да се вози трамвајем „двојка“ по целом кругу, али и да се ушуња на стадион Звезде, „онако мали“.
Шеки је двапут био одбијен у Звезди, али га је тренер пионира Димитрије Милојевић, чика Митке, позвао на тренинг и – врата Звезде су се отворила.
Остало је историја, изгледало је као да Шеки не жели никада да оде из Звезде и за 11 година је одиграо 375 утакмица и постигао 119 голова.
Касније је наступао за Карлсруе, Сент Луис, ОФК Београд, Санта Фе, Букарамангу, Миљонариосе, Америку Кали, Париз и Српске беле орлоге, док је за репрезентацију Југославије одиграо 41 утакмицу и постигао шест голова.
Као тренер водио је Беле орлове, Њујорк, Гватемалу, Звезду, Америку, Ал Наср, Хајлдерберг, Марбељу, Бусан, Напредак из Крушевца, Обилић и на крају поново Беле орлове, а као страствени шахиста неколико недеља пре смрти одиграо је меч са легендарним Анатолијем Карповим.
Буран и пребогат живот Звездине звезде завршен је 5. јануара 2019. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана, поред легендарних Ранка Жеравице и Бранислава Покрајца.
