Костими високог друштва Руског царства на баловима и маскарадама /фото/

Култура балова у костимима процветала је у 19. веку. Сви су се дуго припремали за бал под маскама, позивали су најбоље уметнике и кројаче, бирали одређену тему инспирисану политичким догађајима, ратовима, новом технологијом и позоришним премијерама. Понекад су костими били толико смели и необични да су се претварали у трендове, па чак и предвиђали моду будућности.

Патриотски балови

У јесен 1770. године, након низа бриљантних победа руске војске, Катарина II је обукла такозвану Руску хаљину, која је била комбинација европских елемената и народних мотива. Касније је у њој присуствовала новогодишњим забавама. Дакле, на њену иницијативу, руски стил је постао модеран и често је био тема балова. Не само у Санкт Петербургу, него и у Паризу, 1780-их година кројачи су нудили хаљине за балове под маскама  „a la russe“ и „a la Czarine“ („у стилу царице“).

Једна од првих великих вечерњих забава у костимима на руску тему одржана је 9. фебруара 1849. године у Москви у кући генерал-губернатора Арсенија Закревског. Названа је „Енглеска и Русија“ и симболизовала је јединство држава у борби против европске револуције. Кулминација забаве био је марш статиста у костимима народа које је Руско царство покорило: Ливонаца, Естонаца, Пољака, Грузијаца, Черкеза, Киргиза, Јермена.  

Маскараде a la russe су постале невероватно популарне за време цара-русофила Александра III. Аристократе главног града су се заљубиле у патриотски костим „Калужанка“. Састојао се од везене руске кошуље, жуте свилене сукње са везеном кецељом, зеленог сомотског прслука без рукава који је био обложен крзном. Уз њега су се носиле црвене сафијанске чизме (сафијан — фина козја и јарећа кожа, обојена у црвено, названа по мароканском граду Сафи) и зелена трака за главу. Ова и слична одећа за зимске балове куповала се у петербуршкој продавници народне одеће трговца Курицина (улица Гороховаја бр. 42). 

Године 1883. велики кнез Владимир Александрович организовао је у својој палати бал на тему предпетровске Русије. Његов учесник, Александар Половцев је говорио: „Царица носи историјски костим који је осликао кнез Григориј Гагарин. Богатство материје и камења је невероватно. Моја супруга је у руском костиму из 11. века, а моја ћерка у татарској свечаној одећи. Посебно се истичу костими Васиљчикова, директора Ермитажа, и његове две ћерке, Балашеве, Шереметјеве, грфице Воронцове, старе кнегиње Кочубеј. Сви велики кнежеви су обучени у најбогатије костиме и одећу. Генерално, мушкарци су одевени са више историјске верности од жена“. (Из дневника државног секретара А. А. Половцова)

Најсјајнији патриотски бал је био чувени бал у костимима у Зимском дворцу 1903. године. Тема је била епоха цара Алексеја Михајловича. У креирању одеће учествовали су многи угледни мајстори: уметници Сергеј Соломко и Евгеније Пономарјов, кројачица Надежда Ламанова, модна кућа „А. Бризак“. Догађај је трајао два дана. Једанаестог фебруара одржана је забава на којој су гости поздрављали царски пар „руским“ поздравима, слушали концерт у позоришту Ермитажа и плесали „руски плес“ у сали Павиљон.  Тринаестог фебруара бал је завршен свечаном вечером. Четрнаестог фебруара, неки од гостију у истим костимима су учествовали у балу под маскама који је одржан у дворцу грофа Александра Шереметјева. 

Током тешког периода у Првом светском рату, интересовање за националну тему није јењавало. За зимске маскараде правили су псеудо-народне ношње, као и хаљине у патриотским бело-плаво-црвених тоновима. Тако су модерни људи изражавали љубав према отаџбини и чудесним јунацима који су се борили на фронту.  

Егзотични балови

Један од првих који је продро у руску моду био је егзотични стил „шинуазри“. Он је дошао у царску Русију у 18. веку заобилазним путем: кроз Кину до Француске, и одатле до елизабетанског Санкт Петербурга. У епохи романтизма, „шинуазри“ је и даље узбуђивао кицоше. Четрнаестог фебруара 1837. године у дворцу Аничков је организована величанствена маскарада посвећена Кинеском царству. Цар Николај I је веродостојно играо мандарина (чиновник у царској Кини) — у необичној живописној одећи и нашминканог су га једва препознали чак и они који су били близу њега. Монархова супруга је била у улози „Инспекторке лепеза“, а велика кнегиња Јелена Павловна је била „Инспекторка кишобрана“. Кнез Борис Николајевич је био неодољив у драперијама Далај Ламе, а Василиј Жуковски је испробао маску филозофа Лаози. Већина костима је рађена у радионицама царских позоришта. 

Интересовање за Кинеско царство се појачало крајем 19. века, деведесетих година. Док су руски војни инжењери хемијским оловкама исцртавали обрасце будуће Кинеско-исочне железнице (КИЖ), модерне жене су стрпљиво преносиле кинеско-јапанске украсе са папира на свилу. Жута „далекоисточна боја“ је постала главна боја у шароликом асортиману руске маскараде. И тако је настало име новог смешног костима „Жута боја“: „Сада је то модерна боја. Њене нијансе су врло разнолике — од жуте до црвене. Расуто цвеће се може исећи из пуњене тканине и залепити. У бочном прорезу горњег дела хаљине види се доњи веш, покривен великим лишћем. Врх косе је украшен букетом свежег цвећа. На лепези су насликани жути цветови“. (из часописа „Модерни свет“ 1892. године).

Источни колорит је оживео руску маскараду у главном граду и деведесетих година двадесетог века. Татјана Аксакова-Сиверс се присећала: „На Божић сам била обућена као Кинескиња и смешно сам изгледала у кимону извезеном од злата и у упадљивим бојама. На мојој високо зачешљаној коси звецкао је сребрни накит причвршће шналицама. Сав овај накит је донео Васја Оболенски, супруг мамине даљне сестре, из Кине, и ја сам их позајмила управо за ову маскараду“. (Асакова-Сиверс „Породична хроника“, 1988. година) 

Егзотични древни Египат је постао тема маскарада захваљујући Ђузепеу Вердију. Двадесет четвртог децембра 1871. године у Каиру је први пут изведена његова опера „Аида“ која је подсетила свет на фараоне и пирамиде. А већ следеће године на баловима су се појавиле хаљине нијансе „зеленог Нила“ — боја реке где је Радамес признао љубав према етипској робињи. За зимске вечерње балове, даме су припремале одећу у стилу жена-фараона: тунике од беле свиле и златног броката (тешка свила), тешке огрлице-оковратници које су биле везене стакленим перлама и круне у стилу Неферити.  

У првој половини 1910-их година, представљањем Ballets Russes Дјагиљева, у моду је стигао стил Блиског истока. Љубитељи егзотике су говорили о луксузном балу који је у Паризу одржала војвоткиња Клермон-Тонер и журили су да наруче костиме у стилу Леона Бакста и балета „Шехерезада“. У децембру 1913. године руски вице-конзул у Хајфонгу (Индокина) организовао је маскараду „Персијски празник“, о којој су медији писали: „Маскарада је организована у част царев имењака. Група учесника „Персијског празника“ је жива слика из „Хиљаду и једне ноћи“. Костими су рађени по цртежима самог господина Рока“. (Како се забављати у Индокини, 1914. године) 

Бал који је грофица Марија Клејнмихељ одржала у својој вили у Санкт Петербургу 1914. године је засенио све. Грофица се присећала: „Велика кнегиња Викторија Фјодоровна заједно са великим незом Борисом Владимировичем, била је на челу кадрила (балски плес француског порекла). Она је замолила све најлепше, најграциозније жене Санкт Петербурга да учествују у овом плесу. Моја забава у костимима је била велики догађај у великом пербуршком свету“. 

Неки костими за овај бал су направљени по пројектима Леона Бакста. На пример, за кнегињу Наталију Горчакову уметник је направио одећу у персијском стилу: сребрну тунику и уску сукњу са богатим индоиранским узорима.

Историјски балови

Прошле епохе никада нису излазе из моде маскарада. Двадесетих и тридесетих година деветнаестог века, кицоши су се облачили као средњевековни витезови, а даме као византијске царице, монахиње, француске краљице. Тада су сви били луди за готиком. У другој половини 19. века дошла је мода епохе бароко. Постали су јако популарни костими у стилу Марије Стјуарт са великим рукавима и огромним чипкастим оковратницима, хаљине у стилу инфант, инспирисане портретима Веласкеза, кафтани француских Бурбона и предивне женске спаваћице у стилу занимљивих слика Фрагонара. Мода маскарада је била преплављена Валтером Скотом и Џорџем Бајроном, ватреним и дивљим револуцинарима из Јужне Америке и са Балкана. Одржавани су балови на тему Древне Грчке и Рима, а даме су долазиле у античким туникама, са широким појасевима a la grec, у сандалама и са златним „ропским“ наруквицама.  

Крајем 1880-их и почетком 1890-их, на баловима су се могле видети даме у бело-плаво-црвеним хаљинама „нација“ и „федерација“, и господа у униформама Националне гарде — тако су петербуршки модерни људи изразили солидарност са Француском Републиком, која је славила стогодишњицу Велике Револуције. Године 1910., када је Русија славила годишњицу Отаџбинског рата 1812., излед Наполеона се вратио у моду. 

Ексцентрични балови

Неки руски помодари су волели експерименте. Једна од најодважнијих је била Варвара Римска-Корсакова. На маскаради у дворцу у Паризу, чији је домаћин била царица Евгенија, она је задивила све тако што се појавила у костиму огледала! На себи је имала луксузну сјајну хаљину од сребрне тешке свиле, а на глави сребрног руског орла. Међутим, на том балу су се истакли и други Руси који су играли пчеле. Модни критичар Софија Меј је истицала: „У једанаест сати се појавио кадрил пчела у извођењу младих људи. Свака од три огромне кошнице имала је по три пчеле с пругастим црно-златним прслуком, и раширеним крилима. На знак Штрауса, пчеле су изашле из кошница и извеле мали балет, а друштво је било одушевљено тиме. Две преслатке пчеле су биле наше сународнице: принцезе Трубецка и Долгорука“. (Часопис моде, 1863. година) 

Исте 1863. године Санкт Петербург је осветљен са шест хиљада петролејских лампи и на маскарадама су се појавиле „Краљице од копрена“ — тијаре са осветљењем. Часопис „Модерна продавница“ објавио је детаљан опис: „Изнад потиљка, који је прекривен вештачком пунђом или сопственом косом, постављен је мали резервоар гаса; од њега се, са обе стране, попут венца око главе извија жица од копрена на којој су постављени мали грејачи, прекривени стакленим куглицама у боји, распоређеним попут шарених куглица на лампи. Жица је, наравно, прекривена златним обрубом попут дијадеме и ако је неко хтео могао је украсити драгим камењем. Отвори грејача су мали, готово микроскопски, па испуштају гас у деловима. Количина која се налази у резервоару је сасвим довољна за време читавог бала“. 

Ексцентрични косими су остали популари све до почетка Првог светског рата. Даме и господа, смејући се, маскирали су се у школске клупе, снежне наносе, гомиле часописа и каландаре. Фантазији није било краја. 

Дечија одећа је била још смелија. Родитељи и кројачи су правили заиста надреалне конструкције. На пример, опис одеће „Радна фиока“: „Сачињен од розе сукње од тафта с белом туником и прслуком. Уместо украса, постоји ред котурова с разнобојном свилом, а са стране висе маказе“. А овако је изгледао „Костим школе за основно образовање“ (костим школе, а не школски костим!): „Одећа од плавог сукна, трака са бројевима на обе ногавице панталона, азбука на грудима, ноте на рукавима, руксак на леђима, у облику војничког ранца, на глави мастило са гушчјим пером, а сноп прућа са стране“. 

Само чувени надреалисти Елса Скјапарели и Салвадор Дали нису ништа смислили за Нову годину. Они су једноставно претворили ексцентричне балске костиме, које су видели у детињству, у високу уметност моду 20. века.