Петрија из љубави црпи сву енергију
„Највише ме је узбудила Петријина снага и њена присутност у садашњем тренутку. Мислим да из своје потпуне отворености ка љубави она црпи сву своју животну енергију. Она је и бескрајно духовита, иако то људи обично не примете. Све су то особине које мене фасцинирају и о којима мислим када маштам о себи као жени која треба на овој планети да живи живот. Како би било добро бити такав човек у данашњем свету“, наглашава талентована глумица.
Због награда не крије радост и срећу.
О наградама које је у претходној позоришној сезони нису мимоишле, каже да јој пријају и више од тога.
„Од детињства сам мислила да мораш бити јако озбиљан када примаш награду. Међутим, данас сматрам да су награде нешто божанствено и не желим да кријем своју радост и срећу. Било која награда, похвала, признање не тиче се само тебе и твог доприноса, већ је последица свих могућих околности у којима си се нашао. У позоришту то је награда целом тиму који је радио на представи и створио простор да се неке улоге истакну. Награде су такође и позоришно славље. Славимо људе који су нам оставили величанствене ствари у аманет и кроз те догађаје их се присетимо. Претходна тужна година ми се завршила наградом ’Милош Жутић‘, као малим преокретом са којим сам ушла у нову годину“, истиче млада глумица.
Људи живе тешке судбине
Међу најзапаженијим и најнаграђиванијим Јованиним улогама су Ранка („Моје дете“) и Петрија („Петријин венац“), за које каже да су јој биле веома примамљиве.
„Људи често говоре да су то тешке судбине, али људи живе такве судбине. То пак уопште нису мрачни ликови, већ особе које кроз живот иду са неком лакоћом постојања, комплетном снагом свог унутарњег бића, менталног, физичког, духовног и пролазе кроз све тегобе као и сви други, са неким кончићем изнад главе који их увек држи у вертикали. Мени је то задивљујуће и волим да маштам о таквом човеку, који може тако да проживи свој живот. Када погледам са стране, то су биле најкомплексније улоге које сам радила, а рад ми је био толико лак и једноставан. Када прочиташ роман ’Петријин венац‘, понесе те и само можеш да се препустиш, јер је то толико богато, узвишено и величанствено“, каже Гавриловићева.
Јована признаје да се глумцима дешава да направе и лошу улогу, али и из тога уче.
„Не знам који је параметар на основу којег се процењује шта је добро, а шта лоше урађена улога. Увек постоји нит која треба да те привуче ка нечему, без обзира на исход. Можда тако размишљам, јер сам још млада па имам простора да погрешим. У суштини, мислим да је најважније немати страх од грешке. Нисам много ни бирала ни одбијала улоге. Углавном сам пристајала на све из жеље да покушам да се истражим и у ономе што ми је мило и у ономе што ми није мило“, искрена је наша саговорница.
Желим да стојим потпуно иза оног што радим
Најважније јој је да буде унутар себе задовољна оним што ради.
„И да се бавим нечим другим, што је могло лако да се деси, јер сам се бавила разноразним стварима и учила друге школе, мислим да би ми био најважнији тај унутрашњи осећај. Не могу да прихватим чињеницу да сам на овом свету тако кратко да бих радила зарад плате и од тога живела. Увек ми је полазиште да морам да будем са собом комплетно срећна и задовољна, да стојим потпуно иза оног што сам урадила и учиним да и други уживају макар мало у ономе што ја желим да им пружим“, наглашава Гавриловићева.
Мира Карановић исконско позоришно биће
У својој првој представи „Док нас смрт не раздвоји“ Мире Фурлан у режији Микија Манојловића игра са Анитом Манчић, Јасном Ђуричић и Манојловићем. Са Мирјаном Карановић је играла у три представе („Змајеубице“, „Авети“, „Глад“) и филму „Реквијем за госпођу Ј.“ и наглашава да је од свих њих много научила и даље учи.
„Захвална сам судбини која ми се тако поставила. Игром случаја и на моју велику радост ’Док нас смрт не растави‘ је моја прва представа и њу најдуже играм. То је мој сталан сусрет са тим божанственим људима и глумцима од којих не учим само шта је глума и бити на сцени, него и како погледати партнера у очи. Са Јасном, у сцени коју ћемо ускоро одиграти стоти пут, увек се изнова преиспитујем шта је тај тренутак када се две глумице погледају и разговарају о нечему истинитом. А Мира је исконски позоришно биће које се до краја бори за опште добро и општу истину у позоришту. Велика и величанствена глумица која увек ставља нешто друго испред себе. То је феноменално и дивим се томе“, истиче Јована Гавриловић.
Позориште је моја прва кућа
Воли да док ради среће различите људе. Узбудљива јој је и брзина рада на филмском или телевизијском сету, али позориште је њена прва кућа.
„Баш ми је била тешка протекла година, била сам тужна, несрећна и незадовољна. Нисам знала шта да радим сама са собом од ујутру до увече. Ја немам супруга и децу. Живим са својим животињама и водим живот који је потпуно упућен на позориште, толико да је оно моја прва кућа. Проводимо у театру од јутра до сутра, виђамо се, пијемо кафу, узимамо сендвиче на црту, полемишемо и смишљамо шта ћемо даље, па увече играмо представу, онда остајемо након тога да причамо о томе шта смо одиграли. То је једна бизарна и луда упућеност. Атеље 212 је одувек био такво место. Одједном тога није било и нисам знала шта треба да радим када устанем и то ми је баш тешко пало“, каже чланица ансамбла Атељеа 212.
Онда је схватила да у задатим условима мора да се избори за свој простор.
Мој сан је да будем боља особа
„Сад постоји конфузија, али је и то околност на коју се треба прилагодити. Зато моје колеге, пријатељи и ја сада маштаримо, тражимо комаде који су нам узбудљиви и које можемо да испричамо у овим околностима“, каже Гавриловићева и додаје да би најрадије у овом тренутку поставила неку велику причу са античком темом, са 150 учесника на сцени, хоровима, али с обзиром на пандемију и ограничења, тренутно највише размишља о драматизацији филма „Главом о зид“.
А кад је о даљим циљевима реч, Јована каже да о њима не размишља зато што је то — плаши.
„Плаши ме да смишљам циљеве, јер је све тако непредвидиво. Можда се кроз 10 година посветим прављењу тепиха. То сам сада открила и допада ми се. Важно је само пратити пут даље. Мој сан је да будем боља особа за све људе око себе, а кроз шта ће се то отелотворити, видећемо.“
Прочитајте још:
