Овако за Спутњик, поводом сведочења о сексуалном насиљу и хапшења редитеља и глумачког педагога Мирослава Алексића, говори психолошкиња Александра Јанковић.
Секта и култ личности – како их препознати
На питање зашто родитељи уписују децу у такве школе, Јанковићева одговара да се, прво, ради о „хало ефекту“ - људи су склони да прихвате школу или неки образовни програм који је „на гласу“.
„Чак и када не доживе то као нешто нарочито квалитетно, чињеницу да други имају позитивна искуства, онда се то, по принципу хало ефекта, рефлектује и на њих“, каже она.
Школе које се претварају у „секте“, у којима влада „култ личности“ не важе само за уметнички свет, тога има и у области спорта, додаје наша саговорница, док на питање како је могуће да неко оствари такву доминацију да родитеље потпуно искључи из процеса образовања, одговара да су деца у данашње време „фетишизирана и да често преузимају ауторитет, и у породици, и у школи“.
„Родитељи, неки бар, као да траже подршку и помоћ од неке институције, од неког ауторитета, па и по цену да је тај и груб и агресиван. Када немају увид у то шта се догађа, као да им је лакше зато што се појављује неко ко је ауторитативнији“, сматра Јанковићева.
Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне вршњачке групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују.
„Учесници таквих програма почињу да развијају идеју да су јако специјални зато што имају тако специјалног водича, гуруа или како год га назвали“, наводи Јанковићева.
Постоје границе када треба укључити и родитеље
Велики број педагога воли да са децом ради самостално, без мешања родитеља, али у свему мора да постоји граница и родитељи би требало да буду укључени у процес образовања детета.
„Онај ко је стварно добар педагог и суштински добар ауторитет неће имати проблем да направи ту фину дистанцу. То подразумева да неће дозволити родитељу да интервенише у процес и да постане ученик, него да у неким фазама испрати шта се догађа и на појединачном нивоу, и на нивоу групе. Постоје јавни часови, дискусије шта је и како рађено. Увек постоји начин да се о томе барем повремено комуницира, јер је затварање заправо лоше. Исто као што је лоше и претеривање у интересовању за сопствено дете да апсорбујете пажњу онога ко треба да се посвети свима, закључује Јанковићева.
У сектама нема уметности, уметност се ствара поверењем и поштовањем
Некадашњи управник Народног позоришта и глумац Љубивоје Тадић, говорећи о односу између ученика и учитеља у уметничком свету, присећа се односа са својим професором Предрагом Бајчетићем, човеком који је извео многе генерације на факултету драмских уметности, али и односа према младим глумцима док се налазио на челу националног театра.
„Са Бајчетићем сам провео највећи део свога живота, прво као студент и његов противник за време студија. јако смо се свађали, али никада се нисмо ословљавали са „ти“, чак и касније, када смо постали животни пријатељи. Мислим да се тај однос поштовања који је некада постојао, данас негде загубио. И касније, када сам био управник Народног позоришта, већини колега, не оне са којима сам раније играо и друговао, али већини младих колега које сам тек упознао, обраћао сам се са „ви“. То сам сматрао и изразом поштовања, и изразом сарадње“, каже Тадић.
Ни један однос, поготово у осетљивим областима као што је уметност не сме да има ни „н“ од насиља било које врсте – менталне, физичке или сексуалне - оно што сам научио на факултету је поштовање и однос сарадње и поверења, додаје он.
У секти, према Тадићевом мишљењу, не може бити уметничког стварања.
Прочитајте још:
