Не би се могло рећи да је неко ненамерно заборавио да индивидуална кривица нема никакве везе са државом, друштвом или неком институцијом, попут Цркве.
Очигледно је да је наратив против СПЦ нека врста „пенала“ за појединце који искористе баш сваку прилику да је нападну, чак и тамо где нема ама баш никаквог разлога ни основа.
Ако је неко декламовао „Оченаш“ пре почетка часа, а потом силовао, може да говори само о моралној наказности те индивидуе, никако и о мотиву и могућности за напад на СПЦ.
Као што Брентон Тарант, масовни убица са Новог Зеланда, нема везе са хришћанским вредностима, тако и у овом случају, колико год је некима погодно да повежу СПЦ и индивидуалну одговорност, то се не може учинити.
Цео случај жигосања СПЦ због индивидуалне кривице подупрт је изјавама многих познатих након страшне вести, па смо тако читали и слушали да „српско друштво почива на силовању“ или то да је „Црква остала сигурна кућа за силеџије и педофиле“. Двоструки аршини су неминовно постали правило и најбоље се примете у заштити припадника једне класе.
Тако су у случају глумца Јевтића, за кога је на суду доказано да је обљубио малолетног мушкарца, поједини глумци писали петиције против новина које су објавиле тврдње које су доспеле у јавност. А када је након година суђења кривица и доказана, ти исти глумци нису се истакли у томе да се барем сажале и упуте речи извињења дечаку коме је уништен нормалан животни развој.
И да, Јевтић није изговарао „Оченаш“ пре почетка часа. Чини ли га то онда мање кривим по тим аршинима правде поборника политичке коректности, чију је можда најбољу дефиницију дао аустралијски музичар Ник Кејв у тексту на сајту „Ред хенд фајлс“, где политичку коректност дефинише као најнесрећнију религију света, док за културу изопштавања – „Cancel“ културу, којом се сви који мисле другачије разапињу у јавном простору, каже да директно сакати слободу, али и креативност читавог друштва?
