А управо то, међусобно признање Србије и Косова, пожелео је председнику Александру Вучићу први човек САД Џозеф Бајден, у честитки поводом Дана државности Србије. Дакле, он је и признање Србије, де факто представио као део некаквог компромиса што представља правну бесмислицу.
Научни сарадник Института за међународну политику и привреду др Милош Јончић, објаснивши да међународно признатој Србији не треба признање, додаје да доктрина међународног права стоји на становишту да је питање међусобног признања држава и влада далеко ближе политичким него правним односима.
Да је пре реч о политици него о праву упућује и сав цинизам честитке америчког председника Џозефа Бајдена упућене Србији у којој од међународноправно признате државе тражи да се одрекне дела своје територије да би потом била поново призната само у другим границама.
Јончић напомиње да међународно право познаје изричито и прећутно признање. То што сада Бајден у својој честитики поводом Сретења тражи од нас јесте у ствари то изричито признање које подразумева да држава Србија у једностраном или вишестраном правном акту, али најпре се то дефинише као једнострани правни акт државе, изричито призна Косово као независну државу. Да би и сама добила „признање“, прецизира наш саговорник.
Како „признати“ већ признату Србију у америчкој режији
Он објашњава да изричито признање представља готово свако признање новонасталих држава, али и напомиње да је то у савременим међународним односима тешко дефинисати. То је, каже, тако зато што је проглашење независности обично везано за самоопредељење народа, а то производи одређене компликације.
Јончић указује на то да су готово све држава настале после периода антиколонијалних покрета настале тим изричитим признањем. Државама је остављено да међусобно донесу одлуку о једностраном акту. Ту је по среди де јуре признање где једним правним актом једна држава признаје другу и долази до међусобног признања.
Он напомиње да поред де јуре признања постоји и де факто признање и указује на битну разлику у ова два случаја.
„Де факто признање може да буде повучено, док де јуре признање не може. Сва ова отпризнавања Косова која смо имали у последње време су подразумевала да су те државе де факто признале Косово, али то није било у оном де јуре пуном капацитету“.
Интерес Србије апсолутно никакав
Стручњак за међународно право објашњава да се у овом случају од Србије тражи да предузме радње које ће недвосмислено представљати једнострани акт Републике Србије да призна Косово као независну државу. Баш зато што је то политичко питање оно се, како напомиње, и сагледава кроз призму политичких интереса.
Који би то био политички интерес Србије да призна такозвано Косово, да би добила његово признање, пита се он и одмах додаје: Апсолутно никакав.
„Србија је потпуно међународно правно призната држава. Има свој пуни међународноправни субјективитет и нема говора о неком интересу у том међународноправном погледу да улази у било какве односе по питању тог изричитог признања. С друге стране, Косово вапи за таквим актом, с обзиром на то да они без изричитог признања Србије немају свој пуни међународноправни субјективитет“, каже Јончић.
Он, међутим, напомиње да се поред те теоријске приче, признање ипак, највише везује за чланство у Уједињеним нацијама. Без признања Србије они не могу у УН, где ми имамо јаку потпору у Савету безбедности од стране Руске Федерације и Нарподне Републике Кине.
Ни уз признање нема аутоматског уласка Косово у УН
Државе које су признале Косово ће, сматра он, упорно притискати Србију како би њихов акт једностраног признања Косова добио пуни правни капацитет.
На питање да ли би Косово аутоматски постало члан УН ако би га Србија де јуре признала, Јончић је јасан:
„Чак и да де јуре ми признамо Косово, то не значи аутоматски њихово чланство у УН. За чланство у УН позната је процедура и у том случају Русија и Кина у Савету безбедности могу да уложе вето, без обзира на наше признање. Тада долази до изражаја онај политички елемент, зашто би то био интерес и Русије и Кине, иако је Србија већ то урадила. Наравно, сагледавали би они своје интересе“.
И они имају неке проблеме на својим територијама који би могли да доведу до покретања питања отцепљења, истиче он.
По оцени Јончића, ипак је интерес доброг дела међународне заједнивце да се не направи преседан и да многе териоријалне јединице и многи ентитети не искористе тај случај да покрену механизме како би добили признање. Због тога су се државе које су признале Косово браниле констатацијом да је Косово случај за себе, који неће довести до тога да то постане пракса.
Јончић закључује да колико год Бајденова честитка била став моћне Америке и имала политичку тежину, она нема правну тежину. Бајден би за време свог мандата да заокружи ову причу на Балкану.
Зато је то био очекиван потез Бајдена, као и наша прва реакција да Србија неће прихватати такве захтеве, па макар стигли и од САД, истиче наш саговорник.
