Раде Шербеџија: Толико смо га сви волели
„Толико смо га сви волели. Могу само да кажем да осим те божанствене музике, са дивљењем ћу се сећати једног ужасно храброг човека који у најтежим временима није погнуо главу већ је рекао своје мишљење. Рекао је шта мисли о национализмима, рекао је шта мисли о аутократама, о вођама који су гурнули народе у ратове. Био је храбар, био је човек, био је величанствен“, рекао је у кратком разговору за Спутњик Балашевићев пријатељ и колега Раде Шербеџија.
Иако се дуго нису срели, Шербеџија се сећа сваког концерта који је имао у Београду и Новом Саду, на којем би се Балашевић изненада појавио, отпевао неколико песама и отишао. Сарађивали су и на филму „Рани мраз“ у којем је Шербеџија тумачио Васу Ладачког.
Перо Зубац: Балашевић је био пре свега песник
„Ђорђе Балашевић је био пре свега песник, тек онда композитор и певач. Његове песме налазе се у свакој антологији коју сам радио. Како је он само умео да пронађе риме, како је све то код њега било једноставно. Као кад каже: 'Свега ћу остати жељан / Као усана Бубе Ердељан'“, каже у разговору за Спутњик песник Перо Зубац.
Управо је Перо Зубац написао предговор за Балашевићеву прву књигу песама, коју је објавио Мика Антић.
„Сећаћу га се као дивног дечака. Познавао сам његовог оца Јову, био је сјајан човек, друштвен, популаран. Онда сам једном с Јованом отишао код њега кући. Становали су код станице на трећем спрату и тада сам први пут упознао Ђорђа као дечака. Ђорђе ће за мене увек остати дечак“, каже угледни песник.
Перо Зубац и Мика Антић често су били гости на Балашевићевим концертима у Сава центру у Београду и Дворани „Лисински“ у Загребу.
„Сећам се, после концерта у 'Лисинском', отишли смо у стан Владе Калембера. Они су били добри пријатељи. Влада нас је дивно дочекао и Биља Крстић је била са нама. Седели смо и причали до јутра. Волео је он нас, волели смо ми њега“, сећа се Перо Зубац.
Рачунајте на нас
Балашевић је 1978. снимио песму „Рачунајте на нас“, која је била незванична химна Титове омладине, која је старијој генерацији слала поруку да ће млади следити њихов пут. Након смрти Јосипа Броза Балашевић је објавио и песму „Три пута сам видео Тита“, али је његов младалачки занос касније прешао у разочарање и резигнацију.
„Први пут сам га представио председнику Титу да отпева 'Рачунајте на нас'. Водио сам га у Карађорђево кад год сам имао прилику“, каже Перо Зубац.
Маестрални приказ војвођанског духа
Балашевић је, како истиче Перо Зубац, маестрално представљао дух Војводине, као, на пример у „Причи о Васи Ладачком“.
„Имао је осећај за паоре, за простор, град, што је показао у песми 'Одлази циркус'. Умео је све, постигао је много. Сваки људски живот је ненадокнадив, али то што је био Ђорђе Балашевић знам да ће се тешко поновити“, с тугом констатује Перо Зубац.
Вољен широм бивше Југославије
Ђорђе Балашевић преминуо је данас у 67. години. Пре три дана познати кантаутор примљен је на Инфективну клинику Клиничког центра Војводине у Новом Саду. Имао је ковид-19 и био је у лошем стању које се данас додатно погоршало услед ранијих хроничних здравствених проблема.
Балашевић је рођен 11. маја 1953. године у Новом Саду. Био је члан група „Жетва“ и „Рани мраз“, а 1982. је започео соло каријеру током које је постао један од најпопуларнијих кантаутора у земљама бивше Југославије.
„Прича о Васи Ладачком“, „Неки нови клинци“, „Божа звани Пуб“, „Д-мол“, „Јесен стиже, дуњо моја“, „Неверник“, „Дивљи бадем“, „Рингишпил“... Поред бројних стихова и песама, памтићемо га и по улози берберина Шаце у телевизијској серији „Поп Ћира и поп Спира“, по легендарним концертима којима је пунио београдски Сава центар, по бистром уму и маестралном хумору.
Током рата у бившој Југославији, Балашевић је писао колумне у Радио-ТВ ревији, у којима је правио веома оштре и критичке осврте на актуелна, претежно политичка збивања у земљи.
Крајем 1993. године снимио је албум „Један од оних живота“ који је био инспирисан ратним трагедијама. У то време одржавао је концерте на којима је износио врло оштре опаске на рачун режима Слободана Милошевића.
Двехиљадите године објавио је албум „Деведесете“, којим је осудио једно изгубљено време, а на којем се посебно издвојила песма „Живети слободно“.
Годину дана касније објавио је албум „Дневник старог момка“, који је посветио супрузи Оливери. Свака од 12 песама на том албуму носи назив једног женског имена, а комбинацијом почетних слова тих имена добија се реченица „Оља је најбоља“. За собом је оставио ћерке Јовану и Јелену и сина Алексу.
