У образложењу пресуде донесене 11. фебруара, а које је у поседу „Независних“, судија Благојевић, између осталог, наводи да су овлашћења високог представника одређена Анексом 10 Дејтонског мировног споразума, с тим да ниједна од одредаба Анекса 10 нити било која друга одредба Дејтонског мировног споразума високом представнику не даје право да преузме законодавну власт у Босни и Херцеговини, тј. да намеће било који закон или други правни пропис.
„Такво право високом представнику није дато ни од стране Савета безбедности Уједињених нација, пошто у том правцу не постоји ниједна резолуција тог органа. Ни Резолуцијом Савета безбедности број 1031 од 15.12.1995. године високом представнику није дато право да овде намеће било који закон или други правни акт“, написао је, између осталог, Благојевић у образложењу пресуде.
У пресуди се даље наводи да тзв. Конференција за имплементацију мира нема право да овлашћује високог представника да у БиХ намеће законе или друге правне акте, тако да ни према домаћем ни према међународном праву високи представник нема права да се позива на било које закључке наведене конференције па ни на закључке те конференције из Бона 1997. године.
Такође: ни на закључке и декларације управног одбора те конференције јер такво право за ту конференцију није прописано ниједним правним извором унутрашњег и међународног права.
„Штавише, постојање те конференције није ни прописано Дејтонским мировним споразумом, нити другим међународним уговором, као ни било којим актом Савета безбедности или других органа Уједињених нација“, наводи се у образложењу пресуде.
У вези с разлозима за одбијање примене закона који је наметнуо високи представник у БиХ, у пресуди се наводи и одредба члана 70. Закона о Уставном суду Републике Српске која даје право редовном суду да одбије примену било ког прописа или општег акта због његове несагласности са Уставом.
Наиме, када је реч о самом спору, ради се о томе да је град Бањалука пред Окружним судом у Бањалуци покренуо тужбу против Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове (РУГИПП) која је одбила да на град Бањалука упише право својине са 1/1 на земљишту на којем се између осталог налази и зграда Народне скупштине Републике Српске.
У том спору као заинтересована страна појавила се и Босна и Херцеговина путем Правобранилаштва БиХ која се у одговору на тужбу позивала управо на Закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ који је наметнуо високи представник у БиХ тражећи да се тужбени захтев града Бањалука одбије као неоснован.
На крају је тужба Бањалуке одбијена, али не по основу тог наметнутог закона, већ по основу Споразума о питању сукцесије који је ратификовало Председништво БиХ, а за шта су раније сагласност дали и представници Републике Српске у институцијама БиХ.
Тим споразумом, између осталог, прописано је да ће непокретна државна имовина бивше СФРЈ која се налази на територији бивше СФРЈ припасти државама наследницама на чијој територији се налази та имовина.
