То за Спутњик каже историчар и академик Љубодраг Димић поводом све гласнијег пропагандног рата против филма „Дара из Јасеновца", који се покреће не само у Србији већ и у региону.
Нико није сумњао да ће први играни филм о злочинима у концентрационом логору Јасеновац изазвати реаговања, поготово што је о тако тешкој теми која је све само не локална владао мук 75 година. Јасно је било да ће га и у свету и овде свако сагледавати својим очима.
Напади са јасним циљем
Уз разне етикете које је добио, од пропаганде, до државног пројекта, мада је прилично нејасно зашто би то имало негативну конотацију, једна од најновијих реакција односила се и на фактографију. Замерено је да се филм практично бави само убијањем Срба, а селекција жртава је, како је примећено, фалсификат историје.
На питање како као историчар гледа на то, Димић је пре свега желео да укаже на то да нам је овакав филм био потребан и да верује да ће он бити само први у низу оних који ће бити снимљени на ту тему. Зато га, као прво такво остварење, истиче он, треба поздравити са свим врлинама и манама.
Уз ограду да себи не би дозволио да тумачи нешто што је уметничко дело, већ да о њему може да говори само као историчар, он истиче да када на тај начин говоримо о Јасеновцу морамо да кажемо да је то планета смрти. То је, како напомиње, систем концентрационих логора за који никада нећемо утврдити колико је људских живота прогутао.
Јасна геноцидна намера
„Тај систем концентрационих логора где је Јасеновац представљао онај кључни, централни, настао је само са једном намером – да се изврши геноцид над једним народом. И ако гледамо те бројке оне свакако нису мање од 800.000. Прва комисија која је пописивала жртве Јасеновца у којој су били словеначки форензичари и један одавде, утврдила је да је било најмање 800.000 Срба, плус 30.000 Јевреја, плус 80.000 Рома. Због потреба званичне политике та бројка је смањена за сто хиљада“, каже Димић.
Он напомиње да су истраживања његових колега објављена у докторским дисертацијама показала да се бројка страдалих у логорима у Независној држави Хрватској (НДХ) креће око 800.000, а да је у њима убијено најмање 550.000 Срба. Зато, додаје он, свако лицитирање са тим бројкама вређа жртве. Подсећа и да је на простору НДХ нестало више од 74.500 деце, од којих највећи проценат у логорима.
„Када говоримо о томе, у тренутку када је Римокатоличка црква са Алојзијем Степинцем решила да се придружи крајње невољно иницијативи спасавања деце из логора коју је покренула Дијана Будисављевић, а то је 1943. година, већ 85 одсто те деце је било убијено. Око 12.000 која су остала предата су усташким породицама без деце да их формирају као Хрвате. Према томе, Јасеновац је прича коју када узмемо у разматрање, чини ми се да сви морамо да станемо мирно, са пијететом према тим недужним људима“, истиче Димић.
Затрпавање суштине
Један страшан рат и једна страшна геноцидна идеологоја додатно усавршена, однеле су стотине хиљада живота и треба имати поштовања према тој чињеници, поручио је наш саговорник који сматра да најразличитије реакције на филм служе замагљивању најбитнијег - ко су били злочинци, а ко жртве једног од најмонструознији логора у време Другог светског рата.
„Мислим да је све то у функцији затрпавња онога што је суштина, а суштина је да је у једном рату један народ страдао само зато што је припадао другом народу и што је припадао другој вери. То се сада затрпава на сваки начин и ту уопште није мала улога Римокатоличке цркве којој је у интересу да се измести суштина приче о концентрационом логору Јасеновац и целом том систему логора на простору НДХ и да се све окрене ка нечему што је сасвим тривијално и неважно“, нема дилему наш познати историчар и академик.
Не желе суочавање
Он, међутим, нема дилему ни о томе да је филм отворио тему која није жељена и за коју многи нису спремни ни после 75 година.
„Нису спремни да је прихвате, нису спремни да је чују, нису спремни да се суоче са тим. И ако је српски народ поднео те жртве на њему је да те жртве на неки начин одржава у свести будућих поколења и овај филм ће стићи до деце, до школа, до младог нараштаја, не са намером да би се неко светио, али са намером да се нешто зна о прошлости и да се та прошлост не искривљује онако како овој или оној политичкој опцији и на овом престору где ми живимо, али и оном бившем југословенском, одговара“, поручио је Димић.
Он каже да би се, да смо ми овде озбиљни народи као Јевреји, за неке ствари какве су кривотворење историје, уводиле и казне. Сматра, такође, да би држава морала да одвоји озбиљна средства и да се од почетка крене у ту причу о Јасеновцу, као што то раде Јевреји. Димић подсећа да су Јевреји поименце регистровали нешто више од 2,5 милиона страдалих сународника у току Другог светског рата, али да никоме не пада на памет да доводи у питање бројку од шест милиона убијених у холокаусту. То је, додаје он, знак озбиљности народа који памти жртве и поштује их.
Шта раде озбиљне државе
А овде код нас је негативну конотацију добило и то што је снимање филма названо државним пројектом, као и његова кандидатура за награду Оскар.
Камо среће, додаје он, да имамо такве државне пројекте, питајући се зар треба случајно да настане нешто што треба да опише страдање и истребљење једног народа.
Димић сматра да никада неће бити познат тачан број страдалих, али да држава треба да формира комисију, да стручњаци различитих профила раде на томе кренувши од пописа становништва.
Зарад мира у СФРЈ све је, каже сваљено на Немце, а истраживања су показала да су они на овом простору током рата убили око 40.000 људи. Није то занемарујуће, каже он, али и додаје да је у односу на бројку која прелази милион страдалих у Другом светском рату, то ипак прилично мало.
Наш саговорник истиче да му је жао што уопште причамо на овај начин о теми каква је Јасеновац, јер би она требало да се подразумева.
Они народи који не знају истину о себи, њима се историја понавља, упозорава он, али и напомиње да целу причу са филмом „Дара из Јасенивца“ види као покушај да се нешто што је била мрачна прошлост на овим просторима не понови ниједном народу.
Отварање Пандорине кутије
Теоретичар комуникација и редитељ, Станко Црнобрња сматра да је било неминовно да ће, отварање једне огромне теме која је болна за више различитих страна и заташкавана толико деценија, значити и отварање једне велике „Пандорине кутије“.
„Овде је урађено једно пристојно уметничко дело које је отворило грандиозну тему да би сада људи могли даље да разрађују то што је искочило из те кутије. Можда је и било време да та тема почне да се ради иако не треба заборавити да су рађени и документарни филмови о Јасеновцу. Неке су чињенице апсолутно неумитне, да је то било једно од најзверскијих места на територији Европе и света икада“, каже Црнобрња за Спутњик.
И та тема о кривици је, по његовом мишљењу, јасно приказана и уметнички интерпретирана и он не сматра да је у реаговањима на филм све друго било битније од истицања управо те истине.
Није засењена главна прича
Наш саговорник каже да је пратио шта су медији и наши и регионални доносили поводом филма. Ту је, додаје, био један цунами података, од исказа преживелих логораша, до судбина челника НДХ Анте Павелића и свих злочинаца који су приказани у филму. Било је ту и написа о томе ко је после Другог светског рата од високих функционера заташкавао истину, о односу Тита према Јасеновцу и свуда је, каже, указано на монструозна зверства.
Пандорина кутија је отворена и с њом многе теме, али оне ипак нису засениле главну причу, мишљења је Црнобрња.
