Тираж који је "правио" Манојло Мањо Вукотић је био већи од збира свих данашњих дневних новина. За њега кажу да је новинарски и уреднички маг, а он ову титулу приписује човеку од кога је, каже, највише научио, покретачу "Вечерних новости" и "Студија Б", чувеном Слободану Глумцу.
Својеврсни омаж овом новинарском великану Вукотић је направио штампајући аутобиографију у издавачкој кући "Вукотић медија", коју је основао после одласка из "Вечерњих новости".
Манојло Вукотић вуче корене са Цетиња, каже да управо ти корени имају велики значај за његов професионални рад, али за целокупни живот.
"Ти корени су основ карактера који носим, осећања, достојанства, части, речи, односа према људима, према старима, младима".
Вукотић се у емисији "Док анђели спавају" посебно осврнуо на односе Србије и Црне Горе:
"Када преиспитујемо те односе, долазим до болних закључака, онда се сам унутра цепаш, схватиш да си дошао у фазу када се твоја генетика цепа, када те тера да се цепаш. Црногорци су имали тих подела доста у својој историји. Од фамозне 1918. и Подгоричке скупштине кад су се први пут тако јасно опредељивали да ли су Зеленаши, за Црну Гору, или Бјелаши, да ли су за Србију, за Двор. После се наставило поделом на партизане и четнике, Стаљина или Тита, па и на то да ли си за Мила или Мома. Све те поделе су јако видљиве и дубоко усечене и у мојој породици", каже Вукотић.
Отац му је завршио права у Београду, припадао је комунистичком покрету, са собом у устанак водио три млађа брата, да се, како каже, одбране од спољног непријатеља. У једном тренутку, Партија је од оца тражила да убије рођеног стрица, одметнуо се у четнике, завршио у Америци.
"Моја мајка, која је била учитељица, зато што је жена четника, из куће је коју је подигао наш деда пуковник који је био командант гарнизона у Призрену 1927.године. По казни морала је да иде да служи у Улцињ, да држи предавања по шиптарским селима. По школама смо ишли на по три месеца, па се враћали кући", прича Вукотић.
Посебно место у животу познатог новинара имају Косово и Метохија, цркве и манастири које је обилазио, више по својој жељи, али и по новинарском задатку.
"Фасцинирали су ме манастири, у гимназији у Пљевљима имао сам професора Кажића код кога сам увек имао петицу из српског и двојку из математике. Он нам је утувио у главу да су фреске у манастирима претеча ренесансе. Ја сам ту теорију вечито чувао до дана данашњег. И када сам био у Италији и гледао ту ренесансу, када сам студирао историју уметности, кроз светску књижевност, увек ми је то било велико. Како да се не дивиш том чуду, невероватном људском остварењу, да у 12. или 13. веку постоје такве фреске, боје, чудо од материјала", прича Вукотић.
Он је у разговору са Марином Рајевић Савић говорио и о највећој љубави свог живота, супрузи Вишњи Божовић Вукотић, која је такође била успешна новинарка.
"Ако се може за брак рећи да је савршен, мислим да је то наш био. Али тешко је очувати брак у коме су обоје новинари. Ту је завист, љубомора, ти идеш на пут, она иде на пут, она има своју редакцију, ти своју, она има своје редакцијске тајне, рукописе. Наравно, пошто смо били озбиљни људи, имали смо принципе на којима смо градили живот, нисмо једно другом крали теме. Увек се чудила, што сам ја непрестано комуницирао са редакцијом, могли су да ме зову и у три ујутро, а она је била соло играч, и више истраживач, није радила у таквом дневном ритму. Она је заиста била сјајан истраживач, направила је десетине текстова, само о династији Карађорђевић", каже Вукотић.
Сазнајте и шта је, како каже, разлог пропасти новинарства, како после свог великог искуства чита новине у Србији. Шта га покреће да и даље ствара и зашто се током једне посете Херцеговачког Грачаници вратио свом крсту и икони.
