Чеченска „Одмазда“ није успела, али је Грозни порушен до темеља /видео/

Напад је почео је 6. марта и трајао је три дана. Иако сепаратисти нису успели да заузму град, током ових борби руске безбедносне снаге претрпеле су значајне губитке. Према званичним подацима, током ових догађаја убијено је 70 руских војника и официра, а чак 259 је рањено.

Сепаратизам на Северном Кавказу почео је да тиња и пре распада Совјетског Савеза. На територијама тамошњих република активирале су се политичке снаге заговарајући отцепљење од СССР-а и проглашење независности. Сепаратистичке тежње у Чеченији су посебно јачале у сенци августовских догађаја у Москви 1991. године и неуспелог покушаја државног удара који су извели поједини чланови руске Владе с циљем преузимања контроле над земљом од председника Михаила Горбачова.

Лидер сепаратиста, бивши генерал-мајор авијације Џохар Дудајев је објавио отцепљење Чеченије, која је касније, прогласивши независност, добила назив Чеченска Република Ичкерија, а на њеном челу био је управо Дудајев.

Први председник Русије Борис Јељцин увео је ванредно стање у републици, али покушаји мирног решавања сукоба нису успели. Присталице Дудајева су се добро наоружале, новац и борци су се сливали са Блиског истока, а помоћ је стизала и са Запада. Сепаратисти су блокирале друмски, железнички и ваздушни саобраћај. Цветали су радикализам, исламизам и национализам.

Само неколико дана касније, Врховни савет Русије донео је одлуку о укидању ванредног стања и повлачењу руских војних и полицијских снага из Чеченије. Тај процес је завршен у лето 1992. године, а резултат је био потпуни губитак контроле над Чеченијом, где је у наредним годинама завладало потпуно безвлашће – убиства, отмице, експлозије, пљачке, криминал… То је, између осталог, угрожавало и националну безбедност Русије – с једне стране, руске власти су се прибојавале да би пример Чеченије могле да следе и друге републике, а с друге стране, тај регион је и важно чвориште нафтовода изграђених у совјетска времена, чији би губитак значајно уздрмао ионако у то време посрнулу руску економију.

Јељцин је у децембру 1994. године решио да уведе војску у Чеченију, мислећи да ће чеченско питање решити брзим ратом. То је означило почетак Првог чеченског рата, који се растегао на скоро две године, до 31. августа 1996.

Званични број погинулих у руској војсци и полицији износио је готово шест хиљада, али незваничне процене су давале двоструко већу цифру. Број страдалих цивила се процењује на 20 до 40 хиљада. Ликвидирано је више од 17 хиљада сепаратиста. Многи чеченски градови, укључујући Грозни, претворени су готово у рушевине.

Карактеристика овог рата били су и терористички напади и узимање талаца, чак и на руској територији, чији је циљ био изазивање страха у руском друштву и дестабилизација земље.

Априла 1996. лидер чеченских сепаратиста Џохар Дудајев је убијен у нападу руске авијације на његову колону.

Први чеченски рат је завршен пат позицијом – Русија се повукла након што је потписала мировни споразум којим је коначан статус Чеченије остао нерешен, а у републици је настављена криза која је довела до избијања Другог чеченског рата, 1999. године. Доласком Владимира Путина на власт, сепаратизам и тероризам на Северном Кавказу су обуздани.

Више о томе како је тероризам растурен у Чеченији погледајте у емисији Љубинке Милинчић „Мој поглед на Русију“