У петак је Лепосавић у Скупштини Црне Горе казао да је спреман да призна да је у Сребреници учињен злочин геноцида кад се то и недвосмислено утврди, а оспорио је и легитимност суда у Хагу.
Изјаву Лепосавића достављену медијима преносимо у целини.
Ако постоји неко коме није било јасно са којим циљем ми је из бившег режима постављено питање да ли признајем злочин геноцида у Сребреници, доказ може наћи у монструозној и опасној кампањи о томе да сам релативизовао, затим да сам наводно негирао злочин геноцида, па и у опасним подвалама да сам негирао да се уопште десио злочин.
Ништа од наведеног није истина. Оно што сам рекао и што желим да поновим, и то превасходно због осећања својих суграђана Муслимана и Бошњака, јесте да ни лично ни као јавни функционер нисам негирао злочин геноцида у Сребреници. У одговору на посланичко питање сам такође јасно нагласио да не оспоравам правну обавезност одлука међународних организација и судова.
Питање да лично признам злочин геноцида, и поред тога што га никада нисам негирао, не заслужује, да се на њега уопште одговори. Таквим питањима се шиканира народ који је такође жртва, а са којим наводно жели да се постигне помирење. Сваки правник и иоле образован човек зна да признати кривично дело, поготово геноцид, може само његов учинилац.
Тражити од било ког лица, па и министра, да призна кривично дело у ком није, нити је могао учествовати, представља само злу намеру. Одговорност за кривична дела увек је индивидуална. Пошто је познато да појединац, од ког се тражи овакво признање, није ни могао бити учесник злодела, онда је јасно да се тиме жели колективизовати кривица, што је само повод за нове сукобе и њихово стално одржавање у животу, да би се, у коначном, као што је то и до сада чињено, из истих сукоба профитирало. Тражити, дакле, од сваког живог човека и јавног функционера да призна злочин који није учинио, не дозвољавајући му да говори о патњама свог или другог народа и, уз све то, наводити како то нема за циљ наметање колективне одговорности, највеће је лицемерје.
То је уједно и најсигурнији пут да се народи, који једнако пате, и заувек удаље и од шансе да се помире.
Реч је о случају поводом ког још увек трају и могу бити вођени нови судски поступци. Будући да је у неким од тих поступака као доказ коришћена и епска поезија писца из 19. века, разумљиво је да министар правде у експертској влади не може себи дозволити толику неодговорност да даје безусловна признања о догађајима из ових поступака.
Будући да Хашки трибунал за бившу Југославију није успео да створи услове за помирење народа, остављено нам је да сами нађемо пут до разумевања и пуног поштовања. Са истинском жељом да се помирење деси, нагласио сам да то не може бити пут међусобног оптуживања и игнорисања патњи оних са којима се помирење тражи. Тај став сам изнео у најбољој вери, према личној савести и у складу са сопственим професионалним знањем, баш зато што сам министар правде и људских права свих, а не само једних или само других.
Извртање мојих речи и манипулисање њима, доказује једино намеру оних који то чине. Једни су доказали да упорно игноришу право на једнакост, чак и за жртве, други покушавају да сакрију криминалну прошлост, а трећи су постратни профитери. Све их спаја то да нису допринели помирењу народа. Зато је данас свима јасно да они не траже моју оставку због црногорских Бошњака и Муслимана, него због црногорског криминала. Због тога је од мене неће ни добити. Пре доласка на функцију, јавно сам иступао и бранио права свих националних и верских заједница од говора мржње и дискриминације, што ћу чинити и убудуће.
Новој Влади Црне Горе, и мени као њеном члану, остављено је да се боримо за опоравак опљачканог и завађеног црногорског друштва, које је доведено на ивицу моралног посрнућа. Тако, након 20 година, признање за ратне злочине од министра правде траже они који су, по сопственом и по признању других, учествовали у истим. Иако сам ставове, изнео без намере да негирам или умањим обим и последице масакра у Сребреници, жао ми је што то нисам учинио на начин да ниједан мој суграђанин исламске вероисповести не буде повређен. Наставићу да се борим за оно у шта верујем – да се сваки живот и свачија патња уважавају једнако, како ничије жртве не би биле узалудне, већ постале вечно сећање и упозорење да нико више на овим просторима не буде прогањан на верској или националној основи.
Прочитајте још:
