„Нема краће дефиниције фашизма од прогона људи због свог имена и своје етничке припадности“, коментарише Бећковић за Спутњик најаву Братићеве.
Она је, одговарајући на питање посланика Демократског фронта у Скупштини Црне Горе Дејана Ђуровића докле се стигло са изменом наставног плана и програма за основно и средње образовање којим би се вратили у обавезну литературу писци који су били уклоњени, одговорила да уклоњени аутори спадају у саме врхове јужнословенске, европске и светске књижевности.
„Да, намеравамо и мењаћемо наставни програм“, рекла је Братић и додала да су „разлози због којих су уклоњени из лектире више него јасни“.
Враћање српских писаца у школске програме Црне Горе
Најава министарке Братић је добра вест, наводи историчар Чедомир Антић, јер тим потезом црногорска просвета биће депровинцијализована, јер песници и писци избачени из школских програма нису регионални српски писци, већ припадају „врло важној и утицајној јужнословенској култури“.
„Јужни Словени, узети сви заједно, од Алпа до Црног мора су малобројни и зато треба радити на депровинцијализацији. Српска култура се сама депровинцијализовала одвајајући се од свога порекла. А наше порекло и наши корени су наши и свако ко их се стиди радио је и ради против себе“, наглашава Антић.
Режим Мила Ђукановића од стицања независности 2006, радио је на томе да из школских програма избаци све више и више српских писаца. Тако су из наставних програма за основне и средње школе нестајали класици српске књижевности – Милован Глишић, Јован Јовановић Змај, Стеван Сремац, чак и Петар Петровић Његош; из програма је избачена и српска епска поезија, од „Хасанагинице“ до опуса Филипа Вишњића.
Када су из програма избачени класици српске књижевности, прешло се на савремене ствараоце, па су из школских програма нестали Милош Црњански, Милутин Бојић, Оскар Давичо, Милорад Павић, Александар Тишма, Антоније Исаковић, Љубомир Симовић, Добрица Ћосић и многи други. Уместо њих, места у читанкама заузели су аутори мехом непознати широј јавности.
„Избацивањем свих тих писаца и песника из школских програма, националистичка и шовинистичка власт диктатора Мила Ђукановића имала је намеру да обесправи трећину становништва Црне Горе, односно половину оних који говоре српски језик и припадају српској култури. Повратак тих писаца је најмање што може да се уради“, каже Антић.
Избацивање је био пут ка тоталитаризму
За књижевног критичара Петра Арбутину, пре враћања српских писаца у просветне програме, важније је питање због чега су они из њих уклоњени и да ли школски програми имају за циљ сужавање или ширење видика будућим грађанима, не искључиво Црне Горе, већ региона.
„Није битна та закаснела правда, битна је краткорочна политичка корист, што је нешто што дефинише све демократије Западног Балкана. То можда није тема која се директно везује са књижевношћу, али књижевност од ње трпи“, каже он.
Са позиције цивилизацијских вредности, избацивање било ког писца из школских програма води ка апсолутизму и тоталитаризму – сви фашистички покрети почињали су проскрибовањем писаца, подсећа Арбутина.
„Не можете, избацивши писца из лектире, ништа одузети од вредности његовог дела, али тим чином повећавате личну или колективну аморалност. Не можете на почетку 21. века у било ком систему, који подразумева етику и морал и частан однос према грађанима, избацивати неког зато што није на некаквој идеолошкој, националној или подразумевајућој линији“, наводи наш саговорник.
Изучавање књижевности, према његовим речима, требало би да служи ширењу видика – у супротном, у једном тренутку доћи ће до тога да деца изучавају само оно што им се програмима по шемама равноправности, иза којих по правилу увек стоји суштински и агресивни тоталитаризам, закључује Арбутина.