Ремзи Кларк, који је преминуо у свом дому у Њујорку у 94. години, био је критичар спољне политике САД и противник америчких војних интервенција, а у јулу 1999. године сачинио је оптужницу против САД и НАТО због агресије на СРЈ.
Сведочења Кларка, објављена поводом 20 година агресије на Југославију у књизи „78 Дана Апокалипсе — Истина оптужује“, преносимо у целости:
„Видео сам, током своја два путовања у Југославију (на почетку и при крају НАТО агресије), на стотине различитих директних напада на цивиле.
Прошле су две деценије од НАТО агресије на Југославију са бомбардовањем које је изазвало велику материјалну штету, много људи је тада убијено, много рањено, а многи и данас умиру и умираће од последица расејаног осиромашеног уранијума.
То је био злочин за који још нико није сносио последице. О томе причамо годинама и не треба престати да се о томе говори. Да је то све урађено незаконито и да су страдали невини, у то сам се лично уверио.
Два пута сам путовао у Југославију, у време бомбардовања, када сам својим очима видео и изворно чуо истину која је у водећим светским медијима приказана другачије. Зато и овом приликом подсећам на оно што сам много пута већ рекао, као и на оптужницу против одговорних за почињене злочине.
Најпре указујем на оно што је својевремено рекао доктор Мартин Лутер Кинг, користећи те речи и као пролог овом сведочењу: ‘Највећи изазивач насиља на земаљској кугли је моја сопствена земља’.
Невероватно је да ми те речи не осећамо као морални терет, иако су оне највидљивија истина нашег времена.
Не размишљамо ни о чињеници на коју је недавно указао Брајан Бекер, кад је нагласио да ће Пентагон 300 милијарди долара потрошити на оружје. То је, заправо, само мали део тога што ћемо дати за ту намену, јер се сви подаци и не сагледавају сасвим транспарентно.
Али, видљиво је да та цифра превазилази збирне војне буџете свих осталих земаља у Савету безбедности Уједињених нација. Да би се та истина мање видела, указује нам се на једно од нових ‘великих зала’ света, и говори како се Кинези наоружавају. А они, заправо, троше само десетину од тога, око 34 милијарде долара.
Притом, не видимо и не размишљамо о томе да наше наоружање у већини чине оружја за масовно уништење. Јер управо ми поседујемо најсавршеније и најсмртоносније системе, који укључују способност за тотални екоцид. Са дословно само два лансирања из наших нуклеарних подморница типа ‘Трајдент 2’ можемо да покријемо хемисферу половине света, и да само у једном лансирању гађамо 408 центара људске популације. Ако су у питању два лансирања, то је 816 центара, при чему су бојне главе тих оруђа десетак пута снажније од оне која је својевремено спалила Нагасаки.
Поразмислимо сада, и погледајмо на примеру ангажовања у случају СР Југославије, шта говори и како поступа НАТО, чија смо окосница. Све док није дошло до прекида ватре, натовски војници нису крочили на Косово или у Југославију, већ су те просторе бомбардовали из даљине. Хвалили су се прецизношћу и успесима, а после је испало сасвим обрнуто. Бомбардовали су беспомоћне људе.
Убили су хиљаде директним насиљем, и више десетина хиљада индиректним последицама свога дејства, због различитих убојних средстава која су користили, не мислећи на радијацију, опасна хемијска тровања, загађења околине и несагледиве еколошке последице.
Видео сам, током своја два путовања у Србију (на почетку и при крају НАТО агресије), на стотине различитих директних напада на цивиле. У тим нападима није било других циљева осим цивилних, и дејствовало се с намером да се почине најдиректније патње и страдања тих недужних људи. И, недвосмислено, то нису биле грешке. Готово све њихово бомбардовање је било такво.
Морамо да запамтимо, када је рат започео, НАТО се свакодневно хвалио успесима, реферишући западној и светској јавности (коју је од почетка обмањивао), колико је српских оклопних оруђа погодио. После ће се установити да је све то било прецењено, чак и за десет пута, а у многим случајевима и апсолутно лажно. Само су непогрешиво погађали цивилне објекте и јавну инфраструктуру.
У ствари, уништавали су ту државу и њен народ. Војска СРЈ им је била недокучива, због њених спретних маневара и тактике коју је примењивала.
Показало се и потврдило да нису могли сломити дух и отпор народа Југославије, али су му загорчали, отежали и уназадили живот. Учинили га јадним и тегобним и за многе наредне генерације. То су и сами знали и могли да виде, као и ја, док сам на Тргу Републике у Београду, или на његовим мостовима, гледао и по педесет хиљада људи који протестују и пркосе натовском бомбардовању.
Тај народ није био заплашен и поколебан, већ огорчен и одлучан да трпи и издржи све недаће које су му наметнуте. Знало се за њихово држање и од раније, из претходне историје, да тај народ можеш бомбардовати, али не можеш му сломити дух. Можеш му отежати и ојадити живот, али не можеш му одузети будућност.
Требало би помније погледати свих 19 тачака оптужнице против одговорних у случају бомбардовања СР Југославије. То је, у првом реду, 19 начина убијања и уништавања живота. Сваки од њих је смртоносан на свој начин, неки непосредно и ефикасно, други ужасно, неки спорије и мучно, због зрачења и болести без лекова, неки због хемијских или других отрова и загађења у околини, што ће погађати и многе генерације у будућности.
Неспорно је да је НАТО одговоран, јер је током 78 дана агресије користио високотехнолошке методе убијања, али без видљивих починилаца злочина. То не значи и да не постоје злочинци: инспиратори, наредбодавци и извршиоци. Са тиме се, као цивилизован и напредан свет, морамо суочити. Ако на то нисмо спремни, ако то у будуће не можемо зауставити, каква је нада овом свету?
Желим да нагласим још један аспект натовске кампање против СРЈ, а тиче се лажног оптуживања и наметања лажне кривице противнику, да би се пред сопственим јавним мнењем придобила подршка за ратну кампању. Присетимо се како су се, дан за даном, низале слике америчког бомбардовања Приштине, као тобоже прецизно и дозирано дејство по ‘злочиначким српским снагама’. А у стварности, било је то потпуно бесмислено, непотребно и ничим оправдано разарање срца Приштине, без икакве војне инфраструктуре.
А кад је извршена натовска окупација Космета, када је војник НАТО ушао у Приштину, видели су се ужаси и последице њиховог бомбардовања. И тада су, не трепнувши, рекли: ‘Погледајте шта су Срби учинили Приштини!’. Тако су се изговарали и за бомбардовање Универзитета у Приштини. Био сам тамо и видео како су, петог, шестог дана бомбардовања, разнели неколико важних зграда високошколског образовања, а то нису били никакви војни циљеви. Може ли то бити било шта друго осим ратни злочин, почињен борбеним машинама које су амерички грађани платили.
Видео сам и како је уништена кинеска амбасада у Београду. И чуо бесмислене изговоре о тобожњој забуни оних који су тај објекат означили као војни циљ. Дирљива је била узвишена слика народа Београда и Југославије који оставља гомиле цвећа поред амбасаде Кине, исказујући саучешће због страдања недужних дипломата.
Сећам се и натовског дејства код болнице у Нишу, чији је огроман комплекс са двориштем изгледао као поприште уличних борби у неком граду током Другог светског рата. Све зграде су биле изранављене дејством касетних бомби. Видели смо и пет неексплодираних. Какав је циљ болничко двориште, погођено касетним бомбама, које су направљене да разнесу свакога у кругу од стотину метара од места где експлодирају. Отуда и не чуди што они који су спремни да их користе и на таквим местима, против цивила, болесних и немоћних, те смртоносне направе називају ‘мама бомба’. Кад све то видимо и знамо, можемо ли јавно рећи, ми то радимо! Ми смо то урадили! Или, неко је то урадио у наше име.
Најтеже што сам морао да кажем у Југославији било је када сам говорио на Универзитету у Београду. Осећао сам да је то окрутно, али морао сам рећи: ‘Ви сада трпите бомбардовање које изгледа сасвим неподношљиво, али ће бити још горе када се заврши бомбардовање’. Тек после тога следи суочавање са суштинским узроцима и последицама које су из тога проистекле, и које ће оставити дубок траг у историји народа. Са тим се сви морамо суочавати. И није довољно да буде само позната истина, већ и да по њој поступамо.
Морамо пажљиво да дефинишемо шта се мора урадити, и да сагледамо суштинске процесе, са будућом улогом НАТО. Он не може и неће заменити Сједињене Државе у улози највећег носиоца насиља на овој планети, али ће зато учинити још моћнијим наше капацитете за остваривање насиља. Зато ће војници из других земаља ‘дежурати’ и чувати мир на терену који ће, по својим мерилима, наметнути САД. Они ће у тој улози, и са натовском униформом, морати да буду спремни да се укључе и у сукобе који из тога проистекну.
На овим просторима, уз помоћ НАТО, много тога ће се ‘балканизовати’, у општој политичкој фрагментацији, помоћу које се могу стварати и подстицати контролисани ратови, прекрајати границе и уситњавати територије, до најситнијих делова. И зато сам, сагледавајући суштинске поводе за НАТО интервенцију против СРЈ, био спреман да подигнем оптужницу против оних који су одговорни за почињене злочине.
„78 Дана Апокалипсе — Истина оптужује“
Поводом годишњице НАТО агресије на СРЈ угледна организација „Српска веза“, која постоји већ 25 година, објавила је књигу „78 Дана Апокалипсе — Истина оптужује“, са преко 100 еминентних аутора из Србије и света.
Један од њих био је и Ремзи Кларк, кога је незаконито извршена агресија на једну земљу и страдање њеног народа и лично узнемирила. То је био повод за текст објављен у књизи која се преводи на енглески језик и која ће бити подељена широм света председницима држава, истакнутим јавним личностима, библиотекама, медијима...
У трагедији која траје еминентни аутори објашњавају да је циљ војне интервенције НАТО на СРЈ био да се са међународне сцене уклони земља која се успротивила новом поретку, али и да се упозоре друге земље да би могло исто да им се догоди.
Србија је „додатно кажњена“ тако што јој је на силу отета покрајина Косово и Метохија и направљена квази-држава. Космет је и да даље разлог притисака на Србију, оних који су је бомбардовали, да преда део своје територије, па књига представља и одбрану српског националног интереса, уз помоћ великих људи какав је био Американац Ремзи Кларк.
Ова књига није само осврт на трагедију која се догодила и која траје, него и полазиште за решавање питања Косова и Метохије. Аутори ове књиге знају да ће се одговорни за страдање једног народа препознати, али и не очекују наивно да ће за то одговарати.
Надају се да ће дати мали допринос да они који имају такву моћ да издају наредбе за тако страшне одлуке да ће се ипак замислити, пре него што се за то и одлуче. Последице толике и такве осиљености су немерљиве.
Поред чињенице да је ова књига издавачки подухват, капитално дело, аутентично сведочанство, историјски белег, стручна свеобухватна анализа, документ, историјска читанка, својеврсни поменик, то је и уверљиво штиво о времену када су највеће светске силе зарад својих интереса брутално напале малу недужну и слободољубиву земљу.
