Прве санкције Совјетској Русији увела је Америка 1917. године, кад се сазнало да Лењин преговара с Немцима о сепаратном миру, а 1918, кад је потписан Брестски мир и Русија изашла из рата, придружиле су им се Енглеска и Француска. После потписивања Версајског уговора 1919. силе Антанте забраниле су сваку трговину са Совјетском Русијом. Придружила им се и поражена Немачка, јер је морала да извршава налоге сила победница.
Санкције престају кад почиње рат
САД ће 1930. оптужити СССР за дампинг цене, а следеће године за коришћење рада затвореника у сечи шума у Карелији. Исте године ће и Француска увести порезе због мешања КП СССР-а у унутрашње ствари Француске. Мерама које су довеле до поскупљења совјетских производа и умањења њихове конкурентске способности, придружује се и тадашња Југославија. Потом су дошле санкције због ухапшених британских шпијуна, због совјетско-финског рата и ко зна чега све не.
Ипак, санкције престају 1941. године, када су САД схватиле да ће им бити потребан СССР у рату са Немачком. И то ће, до 1948, бити једини период без санкција.
Настаје време Хладног рата и забрана извоза напредних технологија Совјетском Савезу. Између осталог, 1949. године 17 земаља оснива КОКОМ, координациони одбор за контролу извоза, који свакој појединачно омогућава да стави вето на било који билатерални уговор друге чланице са СССР-ом. Комитет ће престати да ради тек 1994.
Шездесетих година СССР почиње да гради гасоводе према Европи. Наравно да ниједан није прошао без санкција, али су сви изграђени.
Како тада, тако до данашњег дана — што је изградња „Северног тока“, започета пре тачно 15 година, ближа крају, тако расте напетост у односима између Сједињених Држава и Русије с једне стране и Немачке с друге. Пошто санкције не помажу, Американци преко Пољске, коју већ и савезници називају америчким тројанским коњем у Европи, покушавају да заплаше градитеље на терену.
У близини брода „Фортуна“, који обавља завршне радове, појачана је активност страних војних бродова и авиона, а недавно се појавила и пољска подморница.
Како ни застрашивање није успело, у игри је друга фаза плана заустављања „непријатеља“ — специјални представник са задатком да заустави економски пројекат који, да занемаримо Русију, не само да одговара, него је неопходан Немачкој. Али, шта брига Америку за немачку економију — она жели, с једне стране, да „обузда“ Русију, то јест, да спречи њен економски, самим тим и развој демократије, у који се Америка куне, а с друге — да прода свој гас, који је за Европу далеко неповољнија варијанта, пре свега због високих цена.
Специјалац за плашење држава
Занимљиво је и да је улога специјалног изасланика за „Северни ток 2“ намењена блиском саветнику председника САД, бившем члану надзорног одбора украјинске компаније „Нафтогаз“, коју је напустио у октобру 2020. године. Треба имати у виду да је управо Украјина једна од заинтересованих страна да пројекат не буде реализован, јер би у случају да се заврши „Северни ток 2“, њен гасовод остао без гаса, а земља без средстава од транзита. Треба ли подсећати да је то исти онај гасовод који је Украјина користила за уцењивање и Русије и Европе сасвим недавно. Као стручњак за националну безбедност и енергетику, Амос Хохштејн промовише америчке интересе и убеђује свет да коришћење америчких енергетских ресурса користи јачању политичке стабилности у свету.
Није тешко закључити како ће изгледати његов рад на новом послу, рекао је недавно Сергеј Лавров — ићи ће од једне до друге државе, да им прети.
Колико ће Немачка бити отпорна на претње, остаје да се види. Али Русија жури да што пре заврши преосталих око 5 одсто гасовода док је Ангела Меркел на власти. Она је, бар до сада, успевала да одоли притисцима. Зато се „Фортуни“ придружио и „Академик Черски“. Заједно са „Фортуном“, ако временски услови дозволе, завршиће посао брзо. А онда им ни санкције нису страшне.
Претходне емисије „Мој поглед на Русију“