Насеље Церак Виногради, проглашено за културно добро Србије, једно је од укупно три заштићена насеља савремене архитектуре у Европи. Изабрано је за излагање у Музеју модерне уметности МоМА у Њујорку, у оквиру изложбе „Бетонска утопија − архитектура Југославије 1948−1980“, а потом је уврштено у сталну колекцију чувеног музеја чиме је додатно потврђен његов статус националног и интернационалног културног наслеђа.
Некад идеално насеље, сада препуштено вољи појединаца
Поносни становници насеља Церак Виногради и дан данас хвале се функционалним становима и промишљеним планом улица, објеката, паркова…
„У старо време није постојало идеалније насеље. Сви су се познавали и знао се ред - једном месечно цео комшилук окупљао се, чистио ђубре, садио цвеће“, каже за Спутњик станарка улице Бреза.
Насеље Церак Виногради састоји се од дванаест улица, именованих по врсти дрвета, што га је у време настанка чинило додатно необичним и јединственим: његове улице зову се Јасенова, Кедрова, Борова, Кестенова, Липа, Оморика, Бреза, Платана, Црвених храстова, Церски венац, Виноградски венац…
Ауторка овог награђеног пројекта Миленија Марушић наглашава да су улице урађене на равном тлу тако да нигде не могу да запну ни штап ни точак од колица. Централни део насеља представља парк који везује Кошутњак - лево плућно крило Београда, са тополама на Ади Циганлији. Замишљен као утопија микропростора у којем се – по мери човека - рађа, развија и формира човек, Церак Виногради ипак има свој рок трајања.
За станаре улице Липа незамисливо је да насеље Церак Виногради буде културни споменик који нико не штити, којим се нико не бави. Према њиховом мишљењу, некада јединствени стамбени блок у Европи, сада је још једно запуштено насеље препуштено вољи појединаца.
„Наш крај настао је пре више од четрдесет година, дотрајао је, треба га обновити, посветити му пажњу. Али мене највише боли када видим људе који бацају ђубре на зелене површине, калдрму која је нестала јер су је узимали станари са потребе градње својих викендица; боли ме када видим аутомобиле који се паркирају у парку где се деца играју. Станари су дебело покрали то насеље“, сведочи Милан из улице Липа.
Церак Виногради као национална баштина
Реализација насеља Церак Виногради подразумевала је грађење новог градића на брду за 15.000 становника у 3.650 станова, на територији од 93 хектара. Ауторски тим Дарко и Миленија Марушић са Недељком Боровницом нису само понудили пројектно решење, они су насељу удахнули живот својим вишегодишњим присуством на градилишту, пројектантским надзором, разговором са становницима Београда.
„Било је лепо састајати се са Београђанима и становницима и пре него што су куће почеле да се граде. Долазиле су породице са децом, занимало их је где је то место где ће они почети да живе и како ће изгледати куће у којима ће становати. Цртежи су били окачени на зидове и за комплетно насеље направљена је макета тако да су деца уживала гледајући их, као и њихови родитељи“, каже за Спутњик Миленија Марушић, која је уз Дарка Марушића и Недељка Боровницу чинила ауторски тим који је пројектовао ово насеље.
Изградња насеља на чијем простору су се некада налазили церова шума и виногради трајала је готово десет година, а први станари уселили су се 1981. године.
„Првих годинама станари су долазили да ме питају које би цвеће било добро да се посади у жардињерама на великим лођама“, сећа се Марушићева.
Поистоветити се с оним ко ту живи
Кад год су пројектовали стан, брачни пар архитеката Миленија и Дарко Марушић имали су на уму ко ће у њему живети.
„Поистоветити се са оним ко ће ту да живи је основна ствар“, сматра Марушићева и додаје да су она и Дарко доста тога урадили за породице у којима, у малом стану, живе три генерације.
„Станови су пројектовани тако да се у њима компоненте могу пресложити. Ми смо свима правили пројекте како да се направи кутак за баку, а да не смета ни она њима ни они њој. То је било изложено у музеју у Њујорку јер је њиховим кустосима то било веома занимљиво“, наводи Марушићева.
Њене речи потврђују и станари насеља који, упркос свим изазовима са којима се данас суочавају, тврде да живе у функционалним становима, са идеалним распоредом соба, великим терасама које су у модерној градњи заборављене.
Откуп једне утопије
„Све је почело када су станови почели да се откупљују, када су председници кућног савета узели власт да располажу зградом, када су давали дозволе да се на тавану праве дуплекси, а лође затварају“, истиче Марушићева и наводи да су постојали пројекти да се економска лођа застакли једнообразно у целом насељу.
„Само је један стан то урадио према нашем пројекту. Сви остали су по своме“, наглашава она.
„Улажете се, а не враћа вам се. Али ја не одустајем. Када би се то регулисало по џепу, све би било другачије“, сматра ауторка, а са њом се слажу и неки од станара.
„Када би се они који не поштују пројекат, који урушавају изглед зграде, насеља, који се паркирају у парку где се деца играју, казнили, ово насеље не би пропало. Оно би било јединствено у Европи“, тврди Милан из улице Липа.
И архитектура као споменичко наслеђе
Овом насељу посвећена је изложба у Београдском излогу која је део шеснаестог издања Београдске интернационалне недеље архитектуре. Овогодишња БИНА одржава се од 22. априла до 22. маја у организацији Друштва архитеката Београда и Културног центра Београда. У фокусу овогодишњег програма је Београдска школа становања, која својом ширином обухвата комплексности идеја станоградње од шездесетих до осамдесетих година на нашим просторима.
Тања Дамљановић Конли, ауторка изложбе „Београдска школа становања од краја 1950. до средине 1980. – Комплексност идеја“ каже да је Београдска школа становања у свом успону од 1960. до 1980. досегла висок ниво пројектовања стамбених суседства као мало која земља Европе и света.
„Колективно становање у другој половини двадесетог века равноправно се појављивало и на Истоку и Западу у којем смо ми доказали да нисмо запећак Европе. Истраживањем колективног становања источне Европе, ми објашњавамо уображеном Западу зашто је Београдска школа становања важна за стамбену изградњу на светском нивоу“, истиче Тања Дамљановић Конли.
Она потврђује да културно наслеђе не мора да се сведе само на оно што су средњовековни споменици централне и јужне Србије и Косова.
„Споменичко наслеђе је исто тако памћење и разумевање архитектонске делатности средином двадесетог века коме Београдска школа припада, а како Миленија Марушић доказује може чак постати и споменик културе“, закључује Дамљановић Конли.