Територије 17 европских земаља укупне површине 207,5 хиљада квадратних километара, од којих се око 60 хиљада налази изван бившег СССР-а, биле су изложене радиоактивном загађењу који је проузроковала Чернобиљска катастрофа, која се догодила на данашњи датум пре 35 година.
Тог дана је у Чернобиљској нуклеарној електрани дошло до експлозије која је уништила један од четири реактора. Процене су да је експлозија испустила 400 пута више радиоактивног материјала у атмосферу Земље од атомске бомбе бачене на Хирошиму 1945. године. Тачан број жртава никада није утврђен. Процене су да је од дугорочних ефеката експлозије преминуло од 4.000 до више десетина хиљада људи. Чернобиљска катастрофа остала је упамћена као највећа несрећа у историји нуклеарне енергије.
Нуклеарне електране после Чернобиља
Нуклеарне електране попут Чернобиљске данас се више не праве. За разлику од те, данашње имају тзв. контејнмент, заштитну зграду која упија зрачење и спречава продирање радиоактивног материјала у животну средину, а у којој су смештени реактор, примарне пумпе и остала опрема.
Након Чернобиљске катастрофе, сигурносне мере у електранама подигнуте су на виши ниво. Иако реактори раде по истим принципима физике, особље пролази кроз строже контроле, тимови имају резервне екипе, а системи су далеко поузданији – ако један откаже, постоје резервни који ће његову функцију преузети.
„Имате напајање електричном енергијом системом огромних батерија које су стално у функцији и имају своје резерве. У случају нестанка електричне енергије увек имате погон који функционише док се дизел генератор не упали. Имате и резеврни који ће да снабдева струјом, која је битна због циркулације воде, хлађења реактора. Реактор има велику топлоту коју мора да одржава. То вам је као када кувате кафу, па кад почне да кипи, ви искључите ринглу, али је она и даље топла. Искипеће вам“, појашњава бивши директор ЈП „Нуклеарни објекти Србије“ Јагош Раичевић.
Осврћући се на Фукушимску катастрофу из 2011. године, Раичевић напомиње да је њу изазвао земљотрес и да je у питању била грешка у дизајну, те да не може да се пореди са Чернобиљском, након које се у нуклеарним електранама није десила ниједна људска грешка.
„Те две катастрофе су значајно унапредиле стање сигурности у нуклеарним електранама, које су и због Чернобиља и Фукушиме данас далеко сигурније него што би биле да није било тих несрећа. Наравно, цена је плаћена. Свет је повезан. Критеријуми су важећи за све. Не можете данас да направите нуклеарку у Србији по неким српским критеријумима, јер ће се побунити Бугарска и све околне земље. Не може ни Хрватска ни остале државе“, истиче Раичевић за Спутњик.
Будућност нуклеарне индустрије
Иако је Чернобиљска катастрофа „закочила“ нуклеарну индустрију у целом свету, примена нуклеарних електрана остала је значајна. Једна од највећих налази се у Француској, где је током 2018. године око 70 одсто произведене струје потекло из нуклеарних извора.
„Србија мора да одлучи да направи нуклеарку на својој територији. То би била електрана по систему ’кључ у руке‘. Морала би да се одлучи, јер је то једини стабилан извор енергије у будућности. С данашњом технологијом, највећи проблем који имате с нуклеарном енергијом нису акциденти, већ високоактивни отпад који електрана производи. Он је тај који доминира када причамо о одлуци да или не. Његово одлагање је изузетно скупо. Он се одлаже у геолошке формације и захтева посебне фондове. Компликовано је инжењерски, изузетно је скупо, а и даље није сигурно“, предочава Раичевић.
Он указује и на то да се последњих 20 година говори о новој, четвртој генерацији нуклеарних реактора, која би требало да функционише другачије од садашњих:
„То је концепт у коме нећете имати само један нуклеарни реактор, него један који је главни, који ће правити струју, и неколико нуклеарних постројења, која ће решити питање дугоживећег нуклеарног отпада и који ће вам обезбедити потпуно безбедан рад. Сигурност није обезбеђена тиме што ће отказивање једног система довести до активирања другог. Сигурност је обезбеђена самим дизајном, који ће спречити акцидент“, објашњава Раичевић.
Према подацима из априла 2020. године, на свету постоји укупно 440 нуклеарних реактора у 30 земаља. Највише их је у Сједињеним Америчким Државама (95), потом у Француској (57), затим у Кини (47), па у Русији (38), Јапану (33), Јужној Кореји (24), Индији (22), Канади (19)...
Сазнајте више о Чернобиљској катастрофи:
Прочитајте још:
