https://sputnikportal.rs/20220127/milena-markovic-o-svom-delu-koje-je-dobilo-ninovu-nagradu-kuda-cu-dalje-posle-ovoga-video-foto-1133724108.html
Да ли си џабе скочио на нож или си победио: Милена Марковић о "Деци" и Ниновој награди /видео, фото/
Да ли си џабе скочио на нож или си победио: Милена Марковић о "Деци" и Ниновој награди /видео, фото/
Sputnik Србија
За роман – поему „Деца“, добитнице Нинове награде Милене Марковић, већ у образложењу жирија речено је да је по сваком критеријуму изван стандарда, шаблона и... 27.01.2022, Sputnik Србија
2022-01-27T18:37+0100
2022-01-27T18:37+0100
2023-04-13T13:24+0200
култура
култура
милена марковић
орбита културе
магазин
култура – интервјуи и аналитика
нин-ова награда
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/05/04/1125256614_0:0:1920:1080_1920x0_80_0_0_914082bbd8c18f7c7d8d8f74499ae422.jpg
На питање које је признање значајније – сама Нинова награда или овакво позиционирање у домаћој књижевности, Милена Марковић каже:— Ја мислим да не може једно без другог, јер да би се нешто позиционирало то мора јасно и гласно да се каже и то на начин на који ће да допре до свих. А то се није могло десити без Нинове награде. Разни људи су написали дивне ствари за моју књигу, али то је стизало до одређеног круга људи који није велики. Ова награда је сада нешто што даје печат књижевности и сада сви који су то чули кажу `аха, то је књижевност`. Направи се око вас нека врста заштите. Ако немате ту врсту заштите као неко ко се бави уметничким дисциплинама, ви сте као лист на ветру, свако може да дође и да каже – то не ваља ништа. У том смислу било је потребно да неко дође и да каже – ово ваља.Значи, нико се више неће појавити да каже да не ваља?— Хоће, али то онда чине неке колеге и то у неким следећим генерацијама чинећи потпуно природну ствар која се назива лапот или нешто тог типа. И то је већ нешто што ме забавља, јер то је игра која се одвија међу нама уметницима.Песникиња са признањем за роман: има ли лукавости или можда неке калкулације у томе што сте нашли начин да направите роман а да се не одрекнете стихова?— Уколико постоји лукавост и калкулација она је чин мога издавача Флавија Ригоната који је рекао „идем ово да пријавим као роман, пошто то апсолутно можемо“, а ја сам рекла „да, да, можемо“. И то је било све што је на ту тему речено. Оно што сам ја хтела је да направим нешто што има величину, да испричам нешто што ме надилази. Оно што може да се каже за романе у стиху попут дела „Евгеније Оњегин“ –да су имали осећање епохе, осећање света, занос, љубав према човеку, читаву једну анализу и анамнезу века, друштва, света у коме су живели. Лирика то може имати у блесковима, али она нема ту врсту замаха, иако и даље сматрам да је лирика највећи степен песничког израза. Према томе, ја сам дошла у ситуацију да сама себи кажем – ја сада можда могу да седнем и да напишем поему, пошто је то форма којој сам се увек највише дивила, а и која је најтежа. Ја сам, заправо, у сталном такмичењу са самом собом, са колегама, са светом који ме збуњује, ужасава, волим га, плашим га се… То је читав низ осећања која су опречна и онда сам томе приступила као поеми. Касније, кроз разне токове које сам ту спровела у једном тренутку сам видела да је Флавио у праву и да то може да се назове романом у стиху, просто, на нивоу замаха и поља које сам покрила у том тексту.Један од чланова жирија рекао је да је реч о тексту који као да је исписан ножевима. Ти ножеви су пре свега окренути ка вама; ово је сецирање ваших сећања, осећања, вашег правог живота?— Мислим да они који хоће да изврше неку већу мисију од тога да само живе и постоје прво морају са собом да се изборе. Сваки добар доктор, психијатар, сваки добар свештеник, светац, шаман, песник, кантаутор, писац, мора са собом да се избори да би постао неко ко има право да каже другом одређену истинитост која је везана за људски род. И ја сам овде ишла до краја и то на неколико начина: један је што сам директно ставила своје име и презиме, директно имена учесника у мом животу, врло конкретан контекст, и одређене асоцијације које делимо сви који смо живели у то време. Између осталог ти ножеви имају везе и са тим што сте раније имали ситуацију да вам је увек неко одређивао како ћете да живите. У случају моје генерације и генерација пре мене је дошло до тога да вам до једног тренутка то други одређују, а онда одређене ствари изаберете сами. И ту наступа један страшан плес, један крвав перформанс, један концепт убадања себе оним „зашто сам“, „хоћу“. И ту нема шта да се ножеви упиру у било кога другог када је читава ствар кренула из такозване слободне воље и избора. И опет постоји једна једначина, што би рекао Балзак, да ли је то у ствари била слободна воља, или су сада хорде предака или страшни господин случај утицали на то да се одређена ствар деси или не деси. Овде су помешани разни методи – ту је понирање, анализа, лирско обраћање, али и контраст… На разне начине је из разних визура иста ствар испричана: с једне стране то је потрага за срећом с друге потрага за смислом, чежња за нечим што је неухватљиво и истовремено жудња и глад за животом, за сталним обнављањем, поновним рођењем, сталним уживањем. То уживање с једне стране може да буде људско, с друге бестијално и ту је то питање патоса и екстазе.Где и како престају ваше ограде људске, моралне, емотивне, када све изнесете на овакав начин – беспоштедан?— Увек сам говорила да уметност у бити мора да буде аморална. Да оног тренутка кад кренеш да пишеш немаш ни маму ни тату ни сестру ни брата, мужа, децу. Међутим ово је први пут да сам ја у томе учествовала, тако до краја. Мада има пуно примера где се код писаца уочавају ти блесци потпуне аморалности који се односе на то да се буде – беспоштедан. Да се свака појава која се обрађује сецира и разматра са свих страна, просто хируршки. Први пут сам прешла ту границу оног тренутка кад сам кренула да организујем тај рукопис у смислу називања ствари правим именом. Кад сам све ставила у контекст мог живота и моје околине, мене је само занимало да ли ће то да буде добро односно, дечијим речником – да ли ћу ја да победим. И то је, да се не лажемо, главна одлика сваког уметника. Можемо да играмо ову или ону улогу, да се правимо овакви или онакви, али то је главна улога и главна трагика уметничке персоне, та константна љубомора и завист и стална борба и такмичење, посматрање живота. То можете да детектујете код Силвије Плат, Томаса Мана, Буковског, Толстоја, Достојевског… Из њихових романа видите да су они вечно осуђени посматрачи и вампири који су отровани жудњом и жељом да се пре свега победи и да се остави траг. Само ме је занимало да ли је то добро, и да ли је резултат вредан те цене коју ћу сада да платим, у смислу одређене патње и питања која ћу да поставим сама себи.Да ли сада када сте победили сматрате да је цена била висока?— Не постоји цена зато што сам победила. Ми знамо кад смо направили нешто јако добро што се издваја од осталог. То не знамо кад смо млади и то не знају даровити уметници који су самоуки и нису се развијали. А ми који смо некад можда били млади, даровити, бисери из блата, али смо у међувремену страшно пуно научили, када прође неко време знамо да проценимо шта смо урадили. И још ако за то добијемо потврду…Оног тренутка када сте препознати цена је заборављена, то је само нешто што сте ви написали и сад само размишљате шта ћете даље да радите. Ту је само питање да ли си ти за џабе скочио на нож или си успео да убијеш непријатеља и да победиш.Питање које се сада отвара је, кажете, шта радити даље …— Да, сад треба размислити да ли уопште ићи даље у том правцу или радити нешто потпуно другачије. Ту сам одлуку донела у тренутку кад сам чула да је неко за „Децу“ рекао „ремек дело“, знала сам да треба нешто потпуно другачије. Јер кад се чује та реч, одмах мозак крене да ради и онда мени - пошто сам ја баксуз - најгоре ствари падају на памет: аха, Гогољ је полудео, други део „Мртвих душа“ ништа не ваља, значи треба сада нешто потпуно другачије. А и Бора Герзић ми је рекао лепе ствари о књизи и између осталог ми је казао: „Не мораш више ништа да напишеш до краја живота“. Ја сам се пресекла, дах ми се зауставио. Па шта ћу да радим ако не будем писала? И то јесте мало проблем: шта ћу ја сада да радим. Оно што такође нисам знала док сам писала, али сам схватила кад су почели да излазе сви ти дивни текстови о књизи јесте да сам заправо погодила нешто што су сви чекали. То се деси, то не може да се израчуна.За многе који ће сопствене животе препознати у „Деци“ ваша књига може бити исцелитењска, јер сте ви оно чега се многи стиде да саопште овом књигом ослободили? Да ли је можда и то исцелитељско био ваш циљ?— Спадам у људе којима је уметност буквално спашавала живот, то није ни врлина ни мана, једноставно је тако. И кад кажем уметност то може да се односи на један гитарски риф који сам чула са 13 година и осетила нешто што не може да се опише. Или када сам прочитала неку песму… Неко може да каже да је то онострано, али то је спознаја повезаности са човечанством. Наравно да има уметности која нема ту исцелитељску димензију а која је велика, али то је питање осећања. Због песника који су на тај начин мени спашавали живот, ја сам одлучила да будем од тих који ће да пружају руку. А то је значило да морам да пишем јасно, разумљиво, препознатљиво, у одређеном смислу експлицитно. Све оно што носи емоцију која се поклапа са оним што неко ко то слуша, чита, гледа, у тренутку може да се осети као пружена рука, та свест да све има смисла, да сви исто осећамо, да сви имамо болове и патње и да смо сви посебни, незамењиви, једни једини. Да, ја сам увек то хтела.
https://sputnikportal.rs/20220124/poruka-milene-markovic-posto-je-dobila-nin-ovu-nagradu--1133607274.html
https://sputnikportal.rs/20220124/milena-markovic-dobitnik-nin-ove-nagrade-1133590451.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, милена марковић, орбита културе, магазин, култура – интервјуи и аналитика, нин-ова награда
култура, милена марковић, орбита културе, магазин, култура – интервјуи и аналитика, нин-ова награда
Да ли си џабе скочио на нож или си победио: Милена Марковић о "Деци" и Ниновој награди /видео, фото/
18:37 27.01.2022 (Освежено: 13:24 13.04.2023) За роман – поему „Деца“, добитнице Нинове награде Милене Марковић, већ у образложењу жирија речено је да је по сваком критеријуму изван стандарда, шаблона и хоризонта очекивања. Да је реч о „новој појави у нашој књижевности“ и једном од савремених најистинитијих дела.
На питање које је признање значајније – сама Нинова награда или овакво позиционирање у домаћој књижевности, Милена Марковић каже:
— Ја мислим да не може једно без другог, јер да би се нешто позиционирало то мора јасно и гласно да се каже и то на начин на који ће да допре до свих. А то се није могло десити без Нинове награде. Разни људи су написали дивне ствари за моју књигу, али то је стизало до одређеног круга људи који није велики. Ова награда је сада нешто што даје печат књижевности и сада сви који су то чули кажу `аха, то је књижевност`. Направи се око вас нека врста заштите. Ако немате ту врсту заштите као неко ко се бави уметничким дисциплинама, ви сте као лист на ветру, свако може да дође и да каже – то не ваља ништа. У том смислу било је потребно да неко дође и да каже – ово ваља.
Значи, нико се више неће појавити да каже да не ваља?
— Хоће, али то онда чине неке колеге и то у неким следећим генерацијама чинећи потпуно природну ствар која се назива лапот или нешто тог типа. И то је већ нешто што ме забавља, јер то је игра која се одвија међу нама уметницима.
Песникиња са признањем за роман: има ли лукавости или можда неке калкулације у томе што сте нашли начин да направите роман а да се не одрекнете стихова?
— Уколико постоји лукавост и калкулација она је чин мога издавача Флавија Ригоната који је рекао „идем ово да пријавим као роман, пошто то апсолутно можемо“, а ја сам рекла „да, да, можемо“. И то је било све што је на ту тему речено. Оно што сам ја хтела је да направим нешто што има величину, да испричам нешто што ме надилази. Оно што може да се каже за романе у стиху попут дела „Евгеније Оњегин“ –да су имали осећање епохе, осећање света, занос, љубав према човеку, читаву једну анализу и анамнезу века, друштва, света у коме су живели. Лирика то може имати у блесковима, али она нема ту врсту замаха, иако и даље сматрам да је лирика највећи степен песничког израза. Према томе, ја сам дошла у ситуацију да сама себи кажем – ја сада можда могу да седнем и да напишем поему, пошто је то форма којој сам се увек највише дивила, а и која је најтежа. Ја сам, заправо, у сталном такмичењу са самом собом, са колегама, са светом који ме збуњује, ужасава, волим га, плашим га се… То је читав низ осећања која су опречна и онда сам томе приступила као поеми. Касније, кроз разне токове које сам ту спровела у једном тренутку сам видела да је Флавио у праву и да то може да се назове романом у стиху, просто, на нивоу замаха и поља које сам покрила у том тексту.
Један од чланова жирија рекао је да је реч о тексту који као да је исписан ножевима. Ти ножеви су пре свега окренути ка вама; ово је сецирање ваших сећања, осећања, вашег правог живота?
— Мислим да они који хоће да изврше неку већу мисију од тога да само живе и постоје прво морају са собом да се изборе. Сваки добар доктор, психијатар, сваки добар свештеник, светац, шаман, песник, кантаутор, писац, мора са собом да се избори да би постао неко ко има право да каже другом одређену истинитост која је везана за људски род. И ја сам овде ишла до краја и то на неколико начина: један је што сам директно ставила своје име и презиме, директно имена учесника у мом животу, врло конкретан контекст, и одређене асоцијације које делимо сви који смо живели у то време. Између осталог ти ножеви имају везе и са тим што сте раније имали ситуацију да вам је увек неко одређивао како ћете да живите. У случају моје генерације и генерација пре мене је дошло до тога да вам до једног тренутка то други одређују, а онда одређене ствари изаберете сами. И ту наступа један страшан плес, један крвав перформанс, један концепт убадања себе оним „зашто сам“, „хоћу“. И ту нема шта да се ножеви упиру у било кога другог када је читава ствар кренула из такозване слободне воље и избора. И опет постоји једна једначина, што би рекао Балзак, да ли је то у ствари била слободна воља, или су сада хорде предака или страшни господин случај утицали на то да се одређена ствар деси или не деси. Овде су помешани разни методи – ту је понирање, анализа, лирско обраћање, али и контраст… На разне начине је из разних визура иста ствар испричана: с једне стране то је потрага за срећом с друге потрага за смислом, чежња за нечим што је неухватљиво и истовремено жудња и глад за животом, за сталним обнављањем, поновним рођењем, сталним уживањем. То уживање с једне стране може да буде људско, с друге бестијално и ту је то питање патоса и екстазе.
Где и како престају ваше ограде људске, моралне, емотивне, када све изнесете на овакав начин – беспоштедан?
— Увек сам говорила да уметност у бити мора да буде аморална. Да оног тренутка кад кренеш да пишеш немаш ни маму ни тату ни сестру ни брата, мужа, децу. Међутим ово је први пут да сам ја у томе учествовала, тако до краја. Мада има пуно примера где се код писаца уочавају ти блесци потпуне аморалности који се односе на то да се буде – беспоштедан. Да се свака појава која се обрађује сецира и разматра са свих страна, просто хируршки. Први пут сам прешла ту границу оног тренутка кад сам кренула да организујем тај рукопис у смислу називања ствари правим именом. Кад сам све ставила у контекст мог живота и моје околине, мене је само занимало да ли ће то да буде добро односно, дечијим речником – да ли ћу ја да победим. И то је, да се не лажемо, главна одлика сваког уметника. Можемо да играмо ову или ону улогу, да се правимо овакви или онакви, али то је главна улога и главна трагика уметничке персоне, та константна љубомора и завист и стална борба и такмичење, посматрање живота. То можете да детектујете код Силвије Плат, Томаса Мана, Буковског, Толстоја, Достојевског… Из њихових романа видите да су они вечно осуђени посматрачи и вампири који су отровани жудњом и жељом да се пре свега победи и да се остави траг. Само ме је занимало да ли је то добро, и да ли је резултат вредан те цене коју ћу сада да платим, у смислу одређене патње и питања која ћу да поставим сама себи.
Да ли сада када сте победили сматрате да је цена била висока?
— Не постоји цена зато што сам победила. Ми знамо кад смо направили нешто јако добро што се издваја од осталог. То не знамо кад смо млади и то не знају даровити уметници који су самоуки и нису се развијали. А ми који смо некад можда били млади, даровити, бисери из блата, али смо у међувремену страшно пуно научили, када прође неко време знамо да проценимо шта смо урадили. И још ако за то добијемо потврду…Оног тренутка када сте препознати цена је заборављена, то је само нешто што сте ви написали и сад само размишљате шта ћете даље да радите. Ту је само питање да ли си ти за џабе скочио на нож или си успео да убијеш непријатеља и да победиш.
Питање које се сада отвара је, кажете, шта радити даље …
— Да, сад треба размислити да ли уопште ићи даље у том правцу или радити нешто потпуно другачије. Ту сам одлуку донела у тренутку кад сам чула да је неко за „Децу“ рекао „ремек дело“, знала сам да треба нешто потпуно другачије. Јер кад се чује та реч, одмах мозак крене да ради и онда мени - пошто сам ја баксуз - најгоре ствари падају на памет: аха, Гогољ је полудео, други део „Мртвих душа“ ништа не ваља, значи треба сада нешто потпуно другачије. А и Бора Герзић ми је рекао лепе ствари о књизи и између осталог ми је казао: „Не мораш више ништа да напишеш до краја живота“. Ја сам се пресекла, дах ми се зауставио. Па шта ћу да радим ако не будем писала? И то јесте мало проблем: шта ћу ја сада да радим. Оно што такође нисам знала док сам писала, али сам схватила кад су почели да излазе сви ти дивни текстови о књизи јесте да сам заправо погодила нешто што су сви чекали. То се деси, то не може да се израчуна.
За многе који ће сопствене животе препознати у „Деци“ ваша књига може бити исцелитењска, јер сте ви оно чега се многи стиде да саопште овом књигом ослободили? Да ли је можда и то исцелитељско био ваш циљ?
— Спадам у људе којима је уметност буквално спашавала живот, то није ни врлина ни мана, једноставно је тако. И кад кажем уметност то може да се односи на један гитарски риф који сам чула са 13 година и осетила нешто што не може да се опише. Или када сам прочитала неку песму… Неко може да каже да је то онострано, али то је спознаја повезаности са човечанством. Наравно да има уметности која нема ту исцелитељску димензију а која је велика, али то је питање осећања. Због песника који су на тај начин мени спашавали живот, ја сам одлучила да будем од тих који ће да пружају руку. А то је значило да морам да пишем јасно, разумљиво, препознатљиво, у одређеном смислу експлицитно. Све оно што носи емоцију која се поклапа са оним што неко ко то слуша, чита, гледа, у тренутку може да се осети као пружена рука, та свест да све има смисла, да сви исто осећамо, да сви имамо болове и патње и да смо сви посебни, незамењиви, једни једини. Да, ја сам увек то хтела.
