https://sputnikportal.rs/20220216/novac-i-dalje-pokrece-svet-pre-pola-veka-film-kabare-lansirao-nezvanicnu-himnu-kapitalizma---1134416803.html
Новац и даље покреће свет: Пре пола века филм „Кабаре“ лансирао незваничну химну капитализма
Новац и даље покреће свет: Пре пола века филм „Кабаре“ лансирао незваничну химну капитализма
Sputnik Србија
„Оставите своје проблеме напољу“ рекао је пре 50 година мајстор церемоније у филму Боба Фосија „Кабаре“, а потом отпевао једну од најчувенијих филмских нумера... 16.02.2022, Sputnik Србија
2022-02-16T16:50+0100
2022-02-16T16:50+0100
2022-02-16T16:50+0100
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
филм и серије
кабаре
магазин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/10/1134416305_0:0:2783:1565_1920x0_80_0_0_8f461aea19580130dcc79c352d1cbeaf.jpg
Контроверзна филмска верзија „Кабареа“ редитеља Боба Фосија и после 50 година остаје једна од најснажнијих прича о времену у коме људи, немоћни да елиминишу „зло које тутњи у даљини“ беже од одговорности и уточиште проналазе у задимљеној атмосфери кабареа. У сали клуба Кит Кат Сали, Брајан и Фриц заборављају на реалност испуњену идеалима надолазећег фашизма и препуштају се песми, игри, алкохолу, сексу… Колико је ова прича успела сведочи и податак да се од 1995. године филм чува у америчком националном филмском регистру као културно, историјски и естетски значајно остварење. Нихилизам вајмарског периода Филм из 1972. и бродвејска представа из 1966. године настали су по мотивима романа „Растанак с Берлином“ Кристофера Ишервуда чија се радња одвија у сумрак Вајмарске републике. Суморни нихилизам вајмарског периода Ишервуд портретише кроз стварне догађаје и ликове са којима се сусрео у сиромашном Берлину тридесетих година прошлог века. Полазећи од литерарног предлошка, Фоси није ни могао да направи обичан мјузикл. Део успеха са овим филмом Фоси дугује свом природном пркосу клишеима који налажу да мјузикли морају имати срећан крај. Уместо да ублажи иронију, овај је редитељ и кореограф закорачио у мрак нацистичке Немачке и пренео нам део те атмосфере толико снажно да је освојио Оскара за најбољу режију. Филм је такође донео Лајзи Минели, ћерки Џуди Гарланд и Винсентеа Минелија Оскара за најбољу глумицу. Са наградама за најбољу споредну мушку улогу, најбољу режију, камеру, уметничку режију, најбољи звук, оригиналну музику и адаптацију и најбољу филмску монтажу, „Кабаре“ држи рекорд у наградама Оскара за филм који није понео титулу најбољег остварења. Жељко Јовановић, уметнички директор Позоришта на Теразијама у којем су својевремено извођене две верзије „Кабареа“ за Спутњик каже да је прича овог мјузикла трајно актуелна. „Јунаци мјузикла Сели Боулс, Крис Бредшо, односно Брајан Робертс у филму, понашају се слободно, у складу са својим потребама и усмерени су на то да зараде новац, да успеју у животу, остваре се не видећи да се ствари поред њих полако компликују. Отуда ’Кабаре’ слика бекство од одговорности, недостатак друштвене свести која упозорава да зло тутњи у даљини“, каже Јовановић. Забава пре Хитлера Успон нацистичке партије у Немачкој, њихова убеђења о расној супериорности, Фоси је у филму представио у контрасту са игром и музиком. Разлика између слободоумног духа главних ликова и националсоцијалистичког, антисемитског пламена појачана је и прати је, између осталог, пораст бисексуалности, садомазохизма и низа других вредности због којих је овај филм дуго носио епитет контроверзног остварења. „Време када се ’Кабаре’ играо на Бродвеју је период рокенрола, сексуалне револуције, лаког живота, вере у љубав и тај мјузикл наговештава рецесију која ће се појавити прво у Америци, а потом доћи у Европу. Уметност увек упозори на време, али је нико не слуша. Исто нам се дешава и данас“, сматра Јовановић. Заводљив, натопљен сексипилом, цинизмом и очајем Филм се значајно разликује од позоришног комада, па и књиге због чега је Фоси био мета напада критичара, али и аутора „Растанка с Берлином“ Кристофера Ишервуда. Чак се и Џин Рос која је послужила за грађење лика Сали Боулс огласила говорећи да је приказ друштвеног круга британских исељеника као слободњака жељних задовољства био другачији и да су филм и бродвејски мјузикл на гламурозан начин представили оно што је била сурова стварност вајмарске ере тридесетих година. Фосијево остварење, које је тумачено као застрашујуће заводљиво, натопљено сексипилом, цинизмом и очајем, било је, такође, мета цензуре. У Западном Берлину филм је емитован без секвенце у којој хитлерјугенд пева „Сутрашњица припада мени“. Ова је песма избрисана „због осећаја да би то могло да изазове негодовање у публици приказивањем симпатизера нацистичког покрета током тридесетих“. То све није нарушило чињеницу да је „Кабаре“ уврштен у листу најзначајнијих филмова и то, према мишљењу појединих критичара, зато што је намењен публици која не преферира мјузикле. „То је стална игранка између тога шта позориште преузима из филма, књижевности и обрнуто. Међутим, важно је то што су ’Кабаре’, ’Чикаго’ и остали бродвејски класици преживели све ово време јер су имали снажну причу. Такође је занимљива музичка подлога Фосијевог ’Кабареа’, односно џез балет који је новијег датума и који вуче корене из општег осећања друштва“, наводи Јовановић. Управо се у Фосијевом приступу плесу и песми крије разлог због којег је мјузикл добио нови живот у „доба водолије“, а Фоси сматран оцем модерног мјузикла. Новац покреће свет Неопростиви декаденти, Сали и остали ликови препуштају се вину, песму и сексу док потцењују или намерно игноришу куда земља иде. Они немају моћ да спрече зло и све што могу да ураде јесте да наставе да беже – у фантазију коју доноси музика. Клуб Кит Кат као њихов лични Ел Дорадо носи атмосферу забаве и хедонизма, али се, ипак, у песмама које одјекују овим простором очитава истина. Почевши од „Добродошлице“ на многим европским језицима до песме „Сутрашњица припада мени“ коју изводи припадник Хитлерове омладине, из сонга у сонг, извођачи и публика иронично се смеју животу ван клуба свесни да их историја не може заобићи. Пет деценија касније, песме из „Кабареа“ не губе снагу, а нумера „Новац“ чак се сматра химном капитализма. Коначно, ту је Лајза Минели у спектакуларном наступу као Сали Боулс, жена за коју не постоји живот ван забаве. „Мислим да се у односу на време када је ’Кабаре’ извођен на Бродвеју или у биоскопима ништа није променило. Оно што је остало је да пронађемо своје нумере, своја објашњења за све што нам се дешава у ери посткапитализма, када не постоји средњи слој, када не важе стара правила. У односу на тај комад, све је и дан данас ту, само је још горе“, закључује Жељко Јовановић.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
култура, култура – интервјуи и аналитика, филм и серије, кабаре, магазин
култура, култура – интервјуи и аналитика, филм и серије, кабаре, магазин
Новац и даље покреће свет: Пре пола века филм „Кабаре“ лансирао незваничну химну капитализма
„Оставите своје проблеме напољу“ рекао је пре 50 година мајстор церемоније у филму Боба Фосија „Кабаре“, а потом отпевао једну од најчувенијих филмских нумера, песму „Новац“. Све остало - прича о клубу који пружа уточише од реалности нацистичке Немачке, као и препуштање музици као бегу од надолазећег зла – постало је део филмске историје.
Контроверзна филмска верзија „Кабареа“ редитеља Боба Фосија и после 50 година остаје једна од најснажнијих прича о времену у коме људи, немоћни да елиминишу „зло које тутњи у даљини“ беже од одговорности и уточиште проналазе у задимљеној атмосфери кабареа. У сали клуба Кит Кат Сали, Брајан и Фриц заборављају на реалност испуњену идеалима надолазећег фашизма и препуштају се песми, игри, алкохолу, сексу…
Колико је ова прича успела сведочи и податак да се од 1995. године филм чува у америчком националном филмском регистру као културно, историјски и естетски значајно остварење.
Нихилизам вајмарског периода
Филм из 1972. и бродвејска представа из 1966. године настали су по мотивима романа „Растанак с Берлином“ Кристофера Ишервуда чија се радња одвија у сумрак Вајмарске републике. Суморни нихилизам вајмарског периода Ишервуд портретише кроз стварне догађаје и ликове са којима се сусрео у сиромашном Берлину тридесетих година прошлог века.
Полазећи од литерарног предлошка, Фоси није ни могао да направи обичан мјузикл. Део успеха са овим филмом Фоси дугује свом природном пркосу клишеима који налажу да мјузикли морају имати срећан крај. Уместо да ублажи иронију, овај је редитељ и кореограф закорачио у мрак нацистичке Немачке и пренео нам део те атмосфере толико снажно да је освојио Оскара за најбољу режију.
Филм је такође донео Лајзи Минели, ћерки Џуди Гарланд и Винсентеа Минелија Оскара за најбољу глумицу. Са наградама за најбољу споредну мушку улогу, најбољу режију, камеру, уметничку режију, најбољи звук, оригиналну музику и адаптацију и најбољу филмску монтажу, „Кабаре“ држи рекорд у наградама Оскара за филм који није понео титулу најбољег остварења.
Жељко Јовановић, уметнички директор Позоришта на Теразијама у којем су својевремено извођене две верзије „Кабареа“ за Спутњик каже да је прича овог мјузикла трајно актуелна.
„Јунаци мјузикла Сели Боулс, Крис Бредшо, односно Брајан Робертс у филму, понашају се слободно, у складу са својим потребама и усмерени су на то да зараде новац, да успеју у животу, остваре се не видећи да се ствари поред њих полако компликују. Отуда ’Кабаре’ слика бекство од одговорности, недостатак друштвене свести која упозорава да зло тутњи у даљини“, каже Јовановић.
Успон нацистичке партије у Немачкој, њихова убеђења о расној супериорности, Фоси је у филму представио у контрасту са игром и музиком. Разлика између слободоумног духа главних ликова и националсоцијалистичког, антисемитског пламена појачана је и прати је, између осталог, пораст бисексуалности, садомазохизма и низа других вредности због којих је овај филм дуго носио епитет контроверзног остварења.
„Време када се ’Кабаре’ играо на Бродвеју је период рокенрола, сексуалне револуције, лаког живота, вере у љубав и тај мјузикл наговештава рецесију која ће се појавити прво у Америци, а потом доћи у Европу. Уметност увек упозори на време, али је нико не слуша. Исто нам се дешава и данас“, сматра Јовановић.
Заводљив, натопљен сексипилом, цинизмом и очајем
Филм се значајно разликује од позоришног комада, па и књиге због чега је Фоси био мета напада критичара, али и аутора „Растанка с Берлином“ Кристофера Ишервуда. Чак се и Џин Рос која је послужила за грађење лика Сали Боулс огласила говорећи да је приказ друштвеног круга британских исељеника као слободњака жељних задовољства био другачији и да су филм и бродвејски мјузикл на гламурозан начин представили оно што је била сурова стварност вајмарске ере тридесетих година.
Фосијево остварење, које је тумачено као застрашујуће заводљиво, натопљено сексипилом, цинизмом и очајем, било је, такође, мета цензуре. У Западном Берлину филм је емитован без секвенце у којој хитлерјугенд пева „Сутрашњица припада мени“. Ова је песма избрисана „због осећаја да би то могло да изазове негодовање у публици приказивањем симпатизера нацистичког покрета током тридесетих“.
То све није нарушило чињеницу да је „Кабаре“ уврштен у листу најзначајнијих филмова и то, према мишљењу појединих критичара, зато што је намењен публици која не преферира мјузикле.
„То је стална игранка између тога шта позориште преузима из филма, књижевности и обрнуто. Међутим, важно је то што су ’Кабаре’, ’Чикаго’ и остали бродвејски класици преживели све ово време јер су имали снажну причу. Такође је занимљива музичка подлога Фосијевог ’Кабареа’, односно џез балет који је новијег датума и који вуче корене из општег осећања друштва“, наводи Јовановић.
Управо се у Фосијевом приступу плесу и песми крије разлог због којег је мјузикл добио нови живот у „доба водолије“, а Фоси сматран оцем модерног мјузикла.
Неопростиви декаденти, Сали и остали ликови препуштају се вину, песму и сексу док потцењују или намерно игноришу куда земља иде. Они немају моћ да спрече зло и све што могу да ураде јесте да наставе да беже – у фантазију коју доноси музика.
Клуб Кит Кат као њихов лични Ел Дорадо носи атмосферу забаве и хедонизма, али се, ипак, у песмама које одјекују овим простором очитава истина. Почевши од „Добродошлице“ на многим европским језицима до песме „Сутрашњица припада мени“ коју изводи припадник Хитлерове омладине, из сонга у сонг, извођачи и публика иронично се смеју животу ван клуба свесни да их историја не може заобићи.
Пет деценија касније, песме из „Кабареа“ не губе снагу, а нумера „Новац“ чак се сматра химном капитализма. Коначно, ту је Лајза Минели у спектакуларном наступу као Сали Боулс, жена за коју не постоји живот ван забаве.
„Мислим да се у односу на време када је ’Кабаре’ извођен на Бродвеју или у биоскопима ништа није променило. Оно што је остало је да пронађемо своје нумере, своја објашњења за све што нам се дешава у ери посткапитализма, када не постоји средњи слој, када не важе стара правила. У односу на тај комад, све је и дан данас ту, само је још горе“, закључује Жељко Јовановић.
