Боље да је Запад био на Паради побједе у Москви него што то сада гледа у Украјини /видео/
19:33 31.03.2022 (Освежено: 21:07 31.03.2022)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
„Да ли ми тек сада почињемо да схватамо природу нацизма јер су његови корени прикривени емоцијама ослобађања у Другом рату и да ли је, на крају, било боље и јефтиније да су председници са Запада присуствовали Паради побједе у Москви умјесто што то сада гледају у Украјини“, рекао је у беседи приликом доделе Светосавске повеље Емир Кустурица.
Пошто му је, у крипти Храма Светог Саве, уручена награда Српског просветног и културног друштва „Просвjета“, наш прослављени редитељ обратио се присутнима.
Преносимо главне поруке из беседе Емира Кустурице:
Осећај припадности и идентитету је посљедња линија одбране не само од нихилизма и новог човјека „хај-тек“ пагана који је спреман да му под кожу ставе све што треба и да бесплатно добије тетоважу пошто му крв напуне чиповима, него и незамјењива потреба за људском заједницом. Хантингтон није доживио појаву ковида и његово разарајуће социјално дјеловање, нити руско-украјински конфликт који би се сигурно као наставак пандемије уклопио у његову теорију сукоба цивилизација. Сигурно да би пронашао одговор на питање да ли би руске јединице ушле у тај сукоб да није било њихове браће православаца. Наравно да би биле узете у обзир и мјере заштите и прорачуни којој ракети треба колико минута да полети на једну или другу страну. Да су западњаци гледали уништена гробља и цркве, масовне гробнице, убијену децу на фотографијама које висе у „Музеју анђела“ у малом граду у Доњецкој републици, да су слушали приче обичних људи на улици и видјели бистре сузе у очима, да су видјели снагу и достојанство народа Донбаса који је, упркос рату који је пронацистичка украјинска влада (коју су на власт поставила Сједињене Америчке Државе уз подршку ЕУ) покренула против њих САМО због чињенице да су за пријатељство с Русијом и да желе да живе по својим принципима.
Није само блокада погледа на видик заустављала потенцијалне сузе на лицима игнораната. Читав Источни блок је одгајан дуго и пажљиво и сви су пристали на то да им Холивуд буде узор. Оно што је, дакле, започето далеке 1952. године улази у завршну фазу. У вербалном рату који траје посљедњих десет година нису само генерали америчке војске, острвљени на православље, тако одредили њиховог највећег непријатеља на Истоку, него и висока тијела европске заједнице која је недавно оптужила СПЦ за њен традиционализам и везу с Руском црквом. Овај рат у Украјини за који сада са сигурношћу можемо да тврдимо како је дуго припреман уз асистенцију Пентагона заправо је рат против православља и свега што једна аутентична култура представља као главну препреку на путу трансхуманизма, претварања људи у оно што је провјерено директор ЦИА Ален Далс претпоставио још 1954, да ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основне народне моралности... Направићемо од њих цинике, вулгарне људе, космополите... Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубост и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. Појам отказа културе, дакле, није пројектован прије неколико година него је паралелно развијен уз дигитализацију и пристанак највећег броја људи да на друштвеним мрежама, ни од кога подговарани, стварају властите досијее и своју приватност стављају на увид остатку свијета и онима који то помно прате. Уопште планета је накрцана људима који се симболички групишу линијама пропаганде и како вријеме одмиче, све мање личе на народе и све више личе на навијачке руље. Ипак Конго 1964, Лаос 1964, Бразил 1964, Доминиканска република 1965, Грчка 1967, Аргентина 1976, Никарагва 1981, Гренада 1984, Филипини 1989, Панама 1989, Ирак 1991. и 2003, Република Српска 1995, Судан 1998, Југославија 1999, Авганистан 2001, Јемен 2002, Сомалија 2006, Либија 2011, Сирија 2011.
Првих дана послије почетка Руско-украјинског сукоба у Европи су демонстриране показне вјежбе које од периода ‘30-их година и прогона Јевреја нисмо видјели. Гергијева отјерали из Минхенске опере. Мацујеву забранили наступ у Паризу, Медведева тјерали да се одрекне нације. Није ли то била потврда и нама да су сви оптужени Срби заправо потврда да је читав народ под оптужбом? Шта се дешава источњацима који духом припадају Западу – исто оно што и Словенима. Да је тако најбоље свједочи онај храст којег је засадио Тургењев. Забрана Чајковског у Хрватској није само додворавање Западу, то је потврда да се историји враћамо само онда кад нам то треба. Достојевском. И гдје је и уважени професор плакао пошто су му саопштили да је његов наступ отказан, ипак, на крају одржан. Читање Достојевског није само спремност на спалеолошку авантуру у којој прелазећи преко прагова властите подсвјести тонемо у мрачне заплете људске историје. То је осјећај који растерује мрак и таму и ствара вјеру у слободу, народ и истину. Сви ови појмови су постали тамо неважни. Није случајно у Милану требало да се не одржи предавање о... Није ми познат садржај тог предавања, али се питам која то цивилизација забрањује Достојевског. Одговор је могуће пронаћи у поглављу из „Браће Карамазових“ које говори о Великом инквизитору. Када би све књиге свијета биле спаљене и ако би остала само једна копија „Браће Карамазових“, било би довољно да се одгонетне тајна сурове природе велике Западне цивилизације.
Иван, агностик, приповеда једну згоду из 16. века брату Аљоши који се замонашио. Христ је, према приповједању, поново дошао, не на крају времена, него тада, у 16. веку. Пролази градским улицама Севиље „јер је пожелео бар на час обићи децу своју, и то управо тамо где јеретици горе на ломачама“.
Силази на „вреле улице“ јужног града, у којем је још уочи тог дана, у „великолепном аутодафеу“, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље – кардинал, велики инквизитор, спалио малтене читаву стотину јеретика ad major em gloriam Dei. Он се појави тихо, неприметно, но – зачудо – сви га одмах познадоше... Народ плаче и љуби земљу којом он корача. Деца бацају пред њега цвеће, певају и кличу му: „Осана!“
„То је он, то је баш он!“ – понављају сви – „то мора бити он, то није нико други него он.“
Он застаје у порти севиљске катедрале, баш у тренутку кад у храм са плачем уносе дечји отворен мртвачки ковчежић; у њему лежи седмогодишња девојчица, јединица ћерка неког важног грађанина. Мртво дете лежи све у цвећу.
„Он ће васкрснути твоје дете“ – довикују из гомиле уплаканој мајци. Патер катедрале, који је изишао у сусрет детињем ковчегу, гледа у недоумици и мршти обрве. Али, ето, разлеже се вапај мајке умрлог детета. Она се баца пред његове ноге:
„Ако си то ти, васкрсни дете моје!“ – узвикује она пружајући према њему руке.
Спровод застаје, ковчежић спуштају на земљу до ногу његових. Он гледа са сажаљењем, а уста његова тихо, и још једном изговарају: „Талифа куми“ - „и уста девица“.
У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједном, пролази поред катедрале преко трга сам кардинал, велики инквизитор. О, није сад у раскошним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом када спаљиваху непријатеље римске вере – не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим, на извесном растојању, иду мрачни помоћници и слуге његове, и „света“ стража. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутном ватром. Пружа прст, заповеда стражарима да га ухвате. И гле, таква је његова моћ, и толико је већ научен, покоран и бојажљиво послушан пук, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, усред гробне тишине, која наједном наста, мећу руке на њега и одводе га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, обара главе до земље пред старцем инквизитором; овај ћутећи благосиља народ и пролази даље. Стража доводи заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради светога суда, и затвара га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва севиљска ноћ. Ваздух „на ловор и на лимун мирише“. Усред дубоког мрака наједном се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази полако у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах закључавају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два, загледа у лице његово. Најзад тихо приђе, метну светиљку на сто и рече му:
„То си ти? Ти?“ – Али, не добивши одговора, брзо додаје: – „Не одговарај, ћути! А и шта би ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш рећи. Па ти и немаш права да што додаш оном што си већ пре казао. Што си сад долазио, да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си ти, нити хоћу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али ја ћу те сутра осудити, и спалићу те на ломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око твоје ломаче, знаш ли ти то?
Ствар је само у томе што је старцу потребно да се изговори, што му се, напослетку, даје прилика да се изговори за свих својих деведесет година, да сад говори наглас оно о чему је читавих деведесет година ћутао.
– А заробљеник такође ћути? Гледа у њега и не говори ни речи?
– Па тако и треба да буде, у сваком случају – опет се засмеја Иван. – И сам старац му примећује да нема ни права да ишта додаје ономе што је већ пре речено. Ако хоћеш, у томе баш и јесте најосновнија црта римског католичанства – бар по моме мишљењу:
„Све си“ – вели – „предао папи, све је, дакле, сада у папе, и ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена“.
У том смислу они не само да говоре него чак и пишу, бар језуити. То сам читао код њихових богослова.
„Имаш ли ти права да нам објавиш макар једну од тајни онога света из кога си дошао?“ – пита га мој старац и сам му одговара у његово име: – „Не, немаш права, да не би додавао ономе што си већ пре казао, и да не одузмеш људима слободу, коју си тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо, а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега – још тада, пре хиљаду пет стотина година. Зар ниси ти тада тако често говорио: Доћу да вас учиним слободнима.
„‘Но, ето ти, сад си видео те ,слободне људе‘“ – додаје одједном старац са замишљеним осмехом. – „Да, та ствар је нас скупо стала“ – наставља он, строго гледајући у њега – „али ми смо довршили најзад то дело, у твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто. Ти не верујеш да је довршено чврсто? Гледаш у мене кротко и не удостојаваш ме чак ни негодовања? Али знај да су сад, и баш сад, ти људи више него икада уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То је наше дело, а да ли си ти то желео – да ли такву слободу?“
Руска историчарка Нарочницка у својој књизи „Руси“ пише да је Kатоличка црква пала са сломом Аустроугарске царевине. Ја бих додао да је она своју најморбиднију тачку доживјела у појави нацизма и Хитлера. Да ли знамо довољно о тој појави и да ли су тајну овог феномена, који је иманентан западном либералном капитализму, покупили Ватикан и Америка после Другог рата и читаву армију еугеничара специјалиста за биолошки рат из Европе и Јапана повели са собом да тамо у скривеним баштама одрже живом тајну нацистичког експеримента. Тридесетих година, као и сада, нацизам су толерисали Енглези, Французи, Италијани. Да су се супротставили ‘38, не би било Другог свејтског рата. Очигледно да им је Хитлер требао за оно што је раније безуспјешно покушавао Наполеон? Хитлер је био пројекат свјетског капитала, његован. Чекали су да освоји Русију, па да се прикључе побједнику. Испало је све обрнуто од очекиваног, да су на крају ‘45 спасавали што се спасити дало. Да ли је нацизам у новом одијелу или је то само видљива форма, нова мутација овог феномена од којег ће много опасније бити оно што је започето пандемијом ковида 19 и што би, по Клаусу Швабу који је и код нас засадио башту, требало у будућности да нас уведе у безконфликтно друштво у којем ће онај поменути хај-тек паганин дозволити да му под кожу ставе довољно направа, па да више не мора да брине ни за нацизам, ни за комунизам, ни за социјализам. Неће морати да мисли нити да поставља бесмислена питања ко је шта је и гдје ће када. Да ли је Украјина други чин а трећи нови покушај да се, како једна новинарка „Фајненшел тајмса“ каже, дође до тако неопходних руских молекула. Да ли ми тек сада почињемо да схватамо природу нацизма јер су његови корени прикривени емоцијама ослобађања у Другом рату и да ли је, на крају, било боље и јефтиније да су предсједници са Запада присуствовали последњих неколико година Паради побједе у Москви умјесто што сада гледају уживо ово. Нема сумње да би било боље, али је сигурно да су они тада знали оно што нама у то вријеме није било познато. Кристали мултиполарног свијета се брусе, а наша пажња је усмјерена у правцу мисли Семјуела Хантингтона, који је претпоставио опстанак православне културе у времену које слиједи.
