Како је Солжењицин говорио о Украјинцима и Белорусима
22:16 03.08.2022 (Освежено: 15:23 04.08.2022)
© Sputnik / A. Natruskin
/ Пратите нас
На данашњи дан, 3. августа 2008. године преминуо је познати руски дисидент и писац Александар Солжењицин. Још пре пола века предвидео је ствари којих смо сада сведоци. У својој чувеној књизи "Архипелаг Гулаг" писао је: "Са Украјином ће бити јако болно". Представљамо вам писмо које је Солжењицин упутио Украјинцима и Белорусима 1990. године.
И сâм сам готово полу Украјинац, и растао сам слушајући украјински говор. А у јадној Белорусији сам провео највећи део свог детињства и до бола заволео њену убогу сиротињу и њен кротки народ.
И једнима и другима се обраћам, не као странац, већ као свој.
Измишљена лаж
Да, наш народ се и поделио на три гране само захваљујући страшном злу монголске најезде и пољске колонизације. Све то је недавно измишљена лаж – да је готово од 9. века постојао посебан украјински народ са посебним језиком који није руски. Сви смо заједно потекли од драгоценог Кијева, „где је настала руска земља“, према летопису Нестора, одакле нам је и засијало хришћанство. Исти кнезови су владали нама: Јарослав Мудри је поделио између синова Кијев, Новгород и цео потез од Чернигова до Рјазања, Мурома и Белоозера; Владимир Мономах је истовремено био и кијевски кнез и ростовско-суздаљски; исто такво јединство је било и у служби митрополита. Народ Кијевске Русије je и створио Московску државу. У Литванији и Пољској су Белоруси и Малоруси себе сматрали Русима и борили се против полонизације и покатоличавања. Повратак ових земаља у Русију тада су сви сматрали уједињењем.
Да, болно и срамотно је сећати се указа из времена Александра II (1863, 1876) о забрани украјинског језика у публицистици, а затим и у књижевности – али то није дуго трајало, и то је било једно од оних збуњујућих окоштавања и у управљачкој и у црквеној политици које су припремале пад руског државног уређења.
Ипак, и сујетно-социјалистичка Рада 1917. године формирана је договором политичара и није је изабрао народ. И када је, иступајући из федерације, објавила излазак Украјине из Русије – она није тражила мишљење народа.
Ја сам већ морао да одговарам украјинским националистима у емиграцији који тврде у Америци да је „комунизам – мит, цео свет желе да освоје не комунисти, вeћ Руси“ (и ето – „Руси“ су већ заузели Кину и Тибет, што већ више од 30 година и стоји у закону америчког Сената).Комунизам – то је такав мит који су и Руси и Украјинци осетили на својој кожи у тамницама Чеке од 1918. године. То је такав мит да је Поволожју огулио чак и семенa жита и препустио 29 руских губернија суши и умирању од глади 1921-1922 године. Исти тај мит издајнички је гурнуо Украјину у исту такву немилосрдну глад 1932-1933. године. И пошто смо заједно претрпели од комуниста општу насилничку колективизацију – зар нисмо ми уједињени тим крвавим патњама?
Главна Руска рада
У Аустрији су још 1848. године Галичани називали свој национални савет - "Главна Руска Рада". После је у отргнутој Галицији, на аустријској подлози био негован искривљени не-народни украјински језик, ушпинован немачким и пољским речима. Рађено је све да се карпатски Руси одуче да говоре руским језиком и тежило се потпуном све-украјинском сепаратизму, који код вођа садашње емиграције избија или кроз примитивно незнање да је Свети Владимир "био Украјинац" или кроз луди занос: нека живи комунизам, само нека Московљани буду уништени.
Како да нас не погађа бол за самртне муке Украјине у совјетско време. Али одакле тај обичај: Наживо поцепати Украјину (и туда где у старој Украјине није било, као "Дивље поље" номада - Новорусија, или Крим, Донбас и скоро до Каспијског мора). И са "самоопредељењем нације" - нација и треба САМА да одређује своју судбину. Без општенародног гласања то се неће решити.
Данас одвајати Украину – значи одвајати милионе породица и људи: каква промена становништва; целе области са руском већином; колико има људи којима је било тешко да изаберу између две националности; колико - мешовитог порекла; колико мешовитих бракова - али њих нико до данас "мешанцима" није сматрао. По дубини већег дела становништва, у души нема нетрпељивости између Украјинаца и Руса.
Браћо! Нема потребе за овом оштром поделом! – То је мрачњаштво комунистичких година. Ми смо заједно страдали у совјетско време, заједно упали у ту јаму - заједно ћемо и изаћи.
И за два века – колики само број истакнутих имена на пресеку наше две културе. Како је формулисао М. П. Драгоманов: "Не поделимо, али и не помешајмо". Са пријатељством и радошћу треба да буде отворен пут украјинској и белоруској култури, не само на територији Украјине и Белорусије, већ у Великорусији. Никаква насилна русификација (али и никаква насилна украинизација, као с краја `20-их година), ничим не ограничен развој паралелних култура, школске учионице на оба језика, по избору родитеља.
Наравно, ако би украјински народ заиста пожелео да се отцепи - нико га не сме силом задржавати. Али – разнолико је то пространство, и само локално становништво може да одлучи о судбини свог локалитета, своје области - а свака, при том, новоформирана мањина у области – треба да дочека исто такво ненасиље према себи.
Како да нас не погађа бол за самртне муке Украјине у совјетско време. Али одакле тај обичај: Наживо поцепати Украјину (и туда где у старој Украјине није било, као "Дивље поље" номада - Новорусија, или Крим, Донбас и скоро до Каспијског мора). И са "самоопредељењем нације" - нација и треба САМА да одређује своју судбину. Без општенародног гласања то се неће решити.
Данас одвајати Украину – значи одвајати милионе породица и људи: каква промена становништва; целе области са руском већином; колико има људи којима је било тешко да изаберу између две националности; колико - мешовитог порекла; колико мешовитих бракова - али њих нико до данас "мешанцима" није сматрао. По дубини већег дела становништва, у души нема нетрпељивости између Украјинаца и Руса.
Браћо! Нема потребе за овом оштром поделом! – То је мрачњаштво комунистичких година. Ми смо заједно страдали у совјетско време, заједно упали у ту јаму - заједно ћемо и изаћи.
И за два века – колики само број истакнутих имена на пресеку наше две културе. Како је формулисао М. П. Драгоманов: "Не поделимо, али и не помешајмо". Са пријатељством и радошћу треба да буде отворен пут украјинској и белоруској култури, не само на територији Украјине и Белорусије, већ у Великорусији. Никаква насилна русификација (али и никаква насилна украинизација, као с краја `20-их година), ничим не ограничен развој паралелних култура, школске учионице на оба језика, по избору родитеља.
Наравно, ако би украјински народ заиста пожелео да се отцепи - нико га не сме силом задржавати. Али – разнолико је то пространство, и само локално становништво може да одлучи о судбини свог локалитета, своје области - а свака, при том, новоформирана мањина у области – треба да дочека исто такво ненасиље према себи.
