ЕКСКЛУЗИВНО Отац Небојше Глоговца: Кад су га Хрвати наградили после улоге Чиче, схватио сам величину
12:31 12.02.2023 (Освежено: 11:21 13.03.2023)
© Sputnik / Спутњик
Пратите нас
Протојереј-ставрофор Хаџи-Милован Глоговац гостовао је код Марине Рајевић Савић у емисији „Док анђели спавају“ где је говорио о одрастању и животу сина Небојше, покојној супрузи, црквеном историјату, позицији цркве у времену комунизма, Херцеговини, свом хаџилуку и препрекама у љубави са којима се данас сусрећу млади.
Када је свештенички син и потомак херцеговачких ратника одлучио да се са психологије пребаци на глуму, његов отац је говорио како је „боље да буде добар глумац него да буде лош свештеник“. Какав би био свештеник не знамо, али Небојша Глоговац се свакако уписао у анале српске кинематографије и позоришта.
Отац Милован признаје како га је Небојша више интересовао као син, као супруг и отац него као глумац, те да стога није био ни свестан какву је улогу његов син играо у животу српске глумачке сцене. Тек када су подстакнуте тужном вести о његовом превременом одласку похвале почеле да пристижу као и подсећање на његов минули рад, отац свештеник је у потпуности појмио величину сина глумца.
Кад су Хрвати успели да му дају награду у Пули за улогу коју је одиграо након одигране улоге Чича Драже, значи да је заиста врхунски глумац и да нису могли да га избегну, говори Хаџи Милован Глоговац.
Отац Глоговац говори како је Небојши играње Драже „било у генима с обзиром на крај из којег потиче“.
Он је то носио у генима. Крај из којег је он поникао и из кога сам ја дошао био је четнички крај и Дража му је врло добро легао. Он је сам казао да му је то дуг према прецима и да тиме жели да одужи дуг према ђеду Гаврилу и стричевима.
Насловница књиге „Глоги“ Александра Ђуричића
© Фото : Промо
Овоме је и Небојша посредно сведочио кад год је у својим интервјуима помињао очево село Драмишево, коња риђана и ђеда Гаврила, а заиста је мали број интервјуа у којима се ове околности у којима је Небојша растао не спомињу.
Молитва за најближе
На питање како „се чује“ са својим вољенима, одговара да су они увек и свуда са њим у молитвама, како син Небојша тако и супруга Милена.
То је једина снага која може да одржи човека у тешким ситуацијама и да му смисао живота, наду да није све завршено. Завршен је само један део живота, део личности. Разуме се да је бол непреболан, али остаје нада да је то само један пролаз у живот вечни и да ћемо ми са нашим покојницима да се сретнемо и нађемо у Царству Небескоме.
Свака молитва је, каже отац Милован, разговор са Богом и ми њоме успостављамо контакт са Богом и са покојницима за које се молимо. Да ли је та молитва у цркви, у дому или на било ком другом месту, свеједно је.
Када 40 година сахрањујете људе – младе, старе, децу и одрасле и покушате као свештеник да им пружите утеху, да им дате наду и очувате веру, онда схватате и страдање на другачији начин, говори отац Милутин.
Почеци оца
Његова каријера почела је 1968. године у једном врло другачијем Требињу него што је оно које ми данас познајемо. Комунизам је тада био у пуној снази, његов пролазак није био ни на помолу, а у народу се веровало да ће вечно трајати. Ипак, вере је било.
Манастир Тврдош — по народном предању основао га је Свети цар Константин, а обновио краљ Милутин. Манастир је духовни центар, познат по вину сорте „вранац“ које производи
© Фото : Туристичка организација Требиња
Ми смо склони да стално меримо и процењујемо веру, а вера је један тајни унутрашњи доживљај човека који он није увек склон да показује пред другима, поготово не у време када то није било дозвољено или благонаклоно. Ипак, вера је постојала у душама људи и то се видело касније.
Вера је у родном крају Милована Глоговца била начин живота и то се није прекидало нити мењало у зависности од времена или власти. Славио се Божић, славили су се и остали празници, постило се, причешћивало и исповедало, а у кући Глоговаца свако се вече читала молитва пре јела – „власт је била нешто друго, тамо негде далеко“.
Као бунтован и правдољубив човек успротивио се понашању једног епископа које је заједно са многим колегама сматрао неправедним и због тога бива пребачен у Банат. Пејзаже Херцеговине заменила је војвођанска панорама. Премештај у питоми Банат није умирио немирну природу оца Милована који је наставио да се бори за слободу речи и мисли у својој новој епархији. Он је редовно приређивао духовне трибине где су говорили тадашњи интелектуалци попут Антонија Ђурића, Антонија Исаковића и многих других. То је био, прича отац Милован, бунт против власти која угњетава, у којој нема слободе, нема верских слобода и у којој се кришом бележило ко долази у цркву.
У нашу кућу су долазили разни људи који су се борили за слободу мисли – књижевници, глумци, инжињери, политичари и ту су се водили разговори на разне теме. Небојша је све то слушао и тако се и код њега родио тај неки протестни дух који долази до изражаја у многим његовим интервјуима.
Почеци сина
Пре него што се одлучио за свој, неки би рекли и предодређени животни пут, Небојша Глоговац је желео да се опроба у психологији. Након што је пао испит два пута одлучио је да се ипак окуша у глуми и због тога је професор који га је оборио – Браца Огњановић, често у шали говорио да је управо он од њега направио глумца.
Власта Велисављевић и Небојша Глоговац у представи „Сумњиво лице“
© Фото : Ненад Петровић
Отац га је подржао у замисли да се бави глумом али само из разлога што није веровао да ће успети. Договор је био да паралелно са глумом упише и теологију, међутим, када је Глоги уписао жељени факултет, на договор за богословију је „заборавио“, са сетом нам прича његов отац. Када је на крају схватио да му је син дефинитивно отишао за другим позивом имао је обичај да каже „боље да буде добар глумац него лош свештеник“.
Наравно да је пре него што га је професор са психологије оборио и „направио глумца од њега“ Небојша учествовао у раду различитих уметничких и глумачких секција, али отац Милован се присећа одакле је све почело. Црква је, говори нам прота Глоговац, била Небојшина прва „позорница“. Панчевачко српско црквено певачко друштво сећа се једног малог дечака са коврџавом плавом косом који се пео на балкон цркве како би члановима хора доносио нафору. Небојша је сваке недеље одлазио са оцем у цркву где му је помагао – „То су његови први кораци, ту се он вежбао, ту је стицао однос према публици и јавности и то су били његови први јавни наступи“, одаје нам тајну отац Милован.
Велика срамота Београда и Србије
Након емотивног шока и сахрањивања рођеног сина, Милован Глоговац се суочио са још једном шоком али друге врсте. Речено му је да не сме да постави крст свом детету на гроб. Када је дан након сахране изашао на гробље, затекао је хрпу цвећа и венаца, али не и дрвени крст. На Новом гробљу су му рекли да је крст убачен испод плоче јер „дрво прља, пропада и ствара неред“. На коментар да је то основно верско обележје приликом сахране покојника стигао је одговор да ту не може стајати ни један крст јер је тако замишљена Алеја заслужних грађана.
Ново гробље
© Фото : Жељко Кнежевић/Вечерње новости
Замислите да вам у сред Београда оспоравају да ставите крст покојнику изнад главе, па то је невернички.
Након овога отац је отишао у ливницу и излио бронзани крст који је поставио сину на гроб без дозволе. Радник са гробља који је причвршћивао крст саветовао му је да га прекречи јер ће врло брзо бити украден ако се сазна да је рађен у бронзи. Тако је и било, крст је префарбан у бело.
Небојши Глоговцу уклоњен крст са гроба - надлежни хитно да реагују!
Децембра прошле године крст који је отац сам поставио уклоњен је. Не зна се засигурно да ли је украден или склоњен од стране управе гробља, али то се лако да проверити на снимцима сигурносних камера. На питање руководства због чега не дозвољавају постављање крста православним верницима сахрањеним у Алеји заслужних грађана, стигао је одговор да је Алеја „уметничко дело“ и да у времену када је грађена 1965. нико није рачунао да ће иједан верник икада бити „заслужан“. Руководство гробља је ожалошћеном оцу рекло да су упознати са тиме да је он сам донео крст „противно правилима“ али да су одлучили да „пређу преко тога“ и учине услугу тиме што ће му допустити да сахрани своје дете по канонима православља. Отац Милован још чека одговор на питање како је могуће да се овако нешто догађа у Београду, престоници Србије у 21. веку. Без обзира на одговор, свештеник и отац Милован рекао је како ће поново сам направити крст, овај пут од камена и да ће га поставити сину изнад главе.
Небојша је и сам био врло привржен цркви, а говорио је како је „тај хришћански начин и модел размишљања добар, паметан и упутан“. „Не размишљам у канонима“, говорио је Глоги, „нисам дисциплиновани верник, али мој начин размишљања о животу јесте хришћански“.
Љубав, вера, нада
Осврћући се на тему љубави, отац Милован верује да је брак као институција запао у кризу јер су људи престали да имају осећаја једни за друге, а да љубав која се рађа међу младим људима врло брзо нестаје док је интереси полако замењују.
Немамо стрпљења и немамо осећај за другога, осећај према његовим потребама. Немамо осећај служења – да служимо једни другима. Нема смирености, док је егоизма превише.
Као једини лек за ову бољку модерног света прота Милован наводи враћање вредностима на којима су расли наши стари – да осетимо другога прекопута себе, његове потребе, жеље, намере и да их поштујемо. Да се трудимо да служимо једни другима, да показујемо више љубави и да имамо потребу да што више дајемо уместо да само узимамо јер што више дајемо, више добијамо.
